DORĆOL IZ DOBA KREDE

U početku, deca su po zidovima šarala kredom; ponekad u boji; krišom. Sećam se kako su nas odrasli terali: uvek bi, kao za inat, naišao neki prosedi rmpalija i grdeći na sav glas prekidao nas usred posla. (Pločnik, to i nekako – spraće se već – ali zid?!) Srećom, mnogo je manje revnosti ispoljavano kada je u pitanju čIšćenje, pa smo vrebajući priliku kad-tad dovršavali započeto. A – šta zapravo? Crteži, imena – to je bilo za one najmlađe, stariji bi ispisivali poruke, dosetke, negde pročitane misli…

Onda dođe njegovo veličanstvo Sprej. Bum! Revolucija! Kućni saveti – bespomoćni! Ali nas je već bilo pomalo sramota: prerasli! Iz škole, sve u svemu, otad više niko ne iznosi kredu.

Stvari su se uopšte izmenile. Izokrenule: svi nekako u raskoraku, odsutni i tihi, strašno ozbiljni. Novo lice grada. Događaji u novom svetlu. Na ulici – vidim – mnogo mlađi sedi ljudi nego pre (kao da im je sva kreda iz detinjstva popadala po kosi); deca drugačija, pusta.

Ipak (kao da me sunce ogrejalo!), jutros spazih neku klinku u Jevremovoj kako, na prste se propinjući, nešto pomno beleži; ne krije se; niko je ne dira. U ruci je držala – kredu!

(Iz antologije "Mamihlapinatapei", Beografiti, Beograd, 1998)