neke ljubavi nikad ne ostare,

neki parovi u suzama odlaze,

ja pišem stihove kroz suze

dok brojim svoje poraze…

Strofa 1:

Neke Ptice rođene su da nikad ne polete,

glavu gore nisi dete, bori se za ono što voliš,

padaš i gubiš, ali se trudiš da spaseš što

je ostalo,

sve se promenilo, sve je bilo samo maska,

istog časa se zapalila i zadnja vatra,

počinju svađe, počinju lađe da tonu,

bežim iz našeg kraljestva, postajem desetar,

odlazim, ali se trudim da ne zaboravim,

ne, ne želim da se osvetim ljubavi,

nemam te hrabrosti, imali smo lepih trenutaka,

pamtim sve radosti, osmehe i uživanja,

tuge prikrivanja, a gde si sada

kad si mi potrebna? nestala si kao

loša kopija, ne znam šta si očekivala?

najboljeg dečka koji želje ispunjava,

e, sada mi je teško, živim sa grečkom

da sam mogao više da ti pružim,

da idem putem užim samo da bi nama

najbolje bilo, đavolu sam često sedao u krilo,

imali uspeha i padova…

nas dvoje, ptice koje se boje

krila da rašire,

tražili smo naćine ali pogrešili začine,

rastanak boli me, boli sve jače...

Strofa 2:

nova noć bez sna

se približava, osećam umor u kostima,

kočim se na stolici ali strah me je

oči sklopiti, jer gde god da pogledam,

ti tu si, vidim tvoj osmeh, osećam tvoje

dodire, dodire koji u meni izazivaju nemire,

hoću da iz ovog nešto lepo nastane,

ali naše bajke su ispričane, sad još

mogu samo da se nadam…

želim te kraj sebe lice da mi maziš,

da na mene paziš, dozivam te snovima,

budim se noćima, ali tebe ni od korova,

bila si moja životna putanja,

linija po kojoj sam se kretao, nisam

ništa loše uradio ili pogrešio, uvek se

smeškao, kad je bilo loše, ja te tešio,

za tebe se brinuo, ako treba i glavu

u vatru za tebe stavio,

neki ljudi ne znaju proceniti stvari posebne,

kad ih imaš u šaci, izgledaju bezvezne,

nisam znao da spadaš u takve osobe,

moj živote, jedina moja, znaš li koliko

boli me dok ispisujem ove redove,

sve moje patnje, i slušanja ove muzike,

gušim se u plaču, tuga me ubija…

nas dvoje, ptice koje se boje

krila da rašire,

tražili smo naćine ali pogrešili začine,

rastanak boli me, boli sve jače...

bacila si dete u vodu koje ne zna da pliva,

i kako misliš da je meni?

misliš da mi je svejedno, ha?

ne mogu u oči da te pogledam koliko sam razočaran,

znam,

biće opet ona priča da ti je svega žao,

ja po ko zna koji put pao sam…

dušu tebi na dlanu dao sam,

svoje srce ti takođe poklonio,

nisam mislio da bi se zbog toga kajao,

sa tobom sam sve prevazisao, strahove iz detinjstva,

slušala si me do ujutru dok nam se oči nisu zaklopile,

od mene oterala sve nevolje, naučila me u sebe

da verujem, nikad da se ne zanosim, da se kontrolišem

u svemu što pokušam, i zbog tebe još uvek mikrofon

u ruci držiim, želim na bini sve da spržim,

sa mnom da se ponosiš, kad bi barem ispred bine stajala,

mene i jednom pogledala, trema bi nestala,

ovako ostaje samo suza na obrazu,

i opet gušim se u plaču, ubod mača u srcu…

ne želim nikad, baš nikom ovakvu ljubavnu priču…

nemam snage dalje da pišem, samo da kažem

da sada prezirem te…