USPAVANKA

Okrećem se u krevetu,

put od straha do znoja,

težak, dug,

a nervi bole.

Posteljina se lepi, očaj.

Usne, izgrižene, rane.

Želudac vrišti,

u mraku

u kome nema ničega

osim praznine sećanja.

Da li sam nekada i ja bio čovek?

Urlam, budim sve oko sebe,

niko mi ne prilazi,

žena se plaši da me dodirne,

pištolj je ispod jastuka,

jer

sigurno je sigurno.

U ruci nož,

ako nasrnu.

Ako ponovo dođu.

Oni, koji zovu me,

i ove noći,

krikovima

iz vatri koje sam palio,

kad padale su grede

zapaljenih kuća

punih ljudi i žena,

i dece

i staraca.

Sipali smo polako,

benzin na

žutu slamu.

Još, sećam se:

pepeo, leševi,

nagorelo meso…

A oni,

neće da ustuknu

Prilaze, nude kafu,

vodu, slatko.

Ne plaše se,

kao onda,

kada bio sam njihov bog.

Da se spasim,

prizivam iz prošlosti

izgled njihova lica,

njihovim strahom

hoću svoj da ugasim.

Znam da su plakali,

tada na mostu,

bledi, nepomični,

sklupčani,

meki pod nožem,

ti drhtavi mrtvaci,

plovili niz reku.

A sada me se više ne plaše!

Zovu i mene me da dođem,

hoće da se pozdravimo,

kažu da misle o meni.

Šesto.

Budim se, tražim bocu.

Alkohol ne prija.

Graške znoja, toplota,

magla,

tišina moje

ispovesti,

krik mojih sećanja.

Krije me pod

lažnim imenom.

prokleta domovina.

Prokleta laž,

koja dade mi snagu,

da učinim sve To.

Ne spavam doktore,

ne živim.

mislio sam da nemam savest,

ali sada znam

i ja sam nekada bio čovek.