BORIS NAD
BIOGRAFIJA

Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. godine. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici (Pravda, Ekonomika, Javnost, Država, Pogledi). Prozu, poeziju i eseje objavljivao u Književnoj reči, Zbilji, Sveskama, Savremeniku, Književnim novinama, Srpskom listu, EVROPI nacija, UNUS MUNDUSU, Tragu, Zenitu, Letopisu Matice srpske i Politici.
Bio je član redakcije Književne reči i redakcije Zenita. Časopis UNUS MUNDUS (br. 23-25, Niš, Niški kulturni centar, april 2007) štampao je tematski blok sastavljen od tekstova autora pod naslovom Nova Itaka (Kraj noći).
Do sada je objavio sledeća dela:
1. Vreme imperija (Beograd, „Rivel Ko”, 2002), izbor (geo)političkih ogleda;
2. Gozba pobednika (Beograd, „Žagor”, 2005), kratki roman s epsko-fantastičnim sižeom;
3. Nova Itaka, (Niš, UNUS MUNDUS – Niški kulturni centar, 2007), izbor eseja, pesama, priča i kratkih proza;
4. Ideja centra 1 (Otkrivanje Hiperboreje), (Niš, UNUS MUNDUS, br. 29 – Niški kulturni centar, 2008);
5. Nemi bogovi, (Beograd, „Žagor”, 2008.), kratke proze;
6. Ideja centra 2 (Između Raja i Pakla), (Niš, UNUS MUNDUS, br. 31 – Niški kulturni centar, 2008).

Proze iz knjige „Nemi bogovi“, Beograd, Žagor, 2008.

RADOVI
Jedan san
istok
Carstvo senki
Patuljci i divovi
Leteći gradovi i ognjene strele
Zemljotres koji je označio smak sveta
Nasleđe Atlantide
 
* * *
Argonauti
Paris
Ahil
Bojno polje
Različiti putevi
Mlada noć
Fragmenti
 
Povratak mita
Zaborav i govor bića

JEDAN SAN


San, u kome se dugo uspinjem na neku veoma visoku kulu. Poput kamene litice ona se visoko izdidže nad krajolikom i nad gradom koji okružuju dve reke. Oko nje su, kao zrnevlje grozda, načičkane mnoge druge stvari – prodavnice, radnje i jesenje bašte. Šarenilo tih novih zdanja skriva kolosa: tek ponegde vidljiv je masivan zid od kamena i cigle, između njih štrče ispucale kamene grede. Pogled s vrha nadole, međutim, preko zupčastog bedema, izaziva vrtoglavicu. Vazduh je ovde oštar i svež kao da sam iznenada zaronio u bistru hladnu vodu.
Dugo zatim prolazim kroz bezbrojne odaje, čas polumračne a čas svetle, od kojih su neke uređene kao prostorije za stanovanje a druge kao muzeji. Kula je istovremeno i stan i riznica. Hodnici su izukrštani na način lavirinta. Na njih se nastavljaju saloni i biblioteke. Potom, u trpezariji koja kao da je zidana za džinove, prisustvujem raskošnom obedu, pravoj gozbi na kojoj sam gost drevne porodice koja je nastanjuje. Čin, koji više podseća na neki veoma komplikovan ritual nego na sam čin hranjenja. Tokom ovog obeda vode se zanimljivi razgovori. Ali, to su razgovori sa mrtvima. Izgleda da, takođe, svaki zalogaj otvara oči za nevidljivo: prostorija se puni senima. Konačno, na samom kraju, postajem svestan i prisustva praoca, patrijarha ove stare porodice, prisustva koje se više oseća nego što se vidi očima. On je nalik na neku veoma dugačku senku koja se pruža preko trpeze.
Za razliku od njega likovi dveju sestara su sasvim stvarni. One mi pokazuju dva predmeta: prvi, koji mi je iščileo iz pamćenja (reč je o nekom veoma starom komadu oružja), i drugi, sačinjen od životinjske kosti. Plastika je praistorijska. U kosti su izvajana dva stilizovana sokola čije su glave okrenute jedna prema drugoj. Sve je to propraćeno detaljnim tumačenjima koja se ne daju prevesti na jezik budnih. Poslednja slika koju vidim pre buđenja je kosa jedne od sestara, kosa boje starog zlata na pozadini vrta ispresecanog niskim kamenim zidovima.
Slike nestaju ali osećanje otkrića, začudo, prati me dugo i na javi.