Pun duhovne ja
lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.''
U pustinji, sred
peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa
u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov
stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor
ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom
mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.
Al' gle, čoveku
čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu
smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru
svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor
strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.
Bura maglom nebo
krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Sad na trošnom
krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno
tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Je l' te umor
obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra,
verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Pesmicu mi poj
o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo
krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Pijmo, dobra,
verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Za gvozdenom
rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''
U rudnicima,
u Sibiru
Strpljenje vaše nek' ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna
sestra zala
U podzemlje će mračno sići
Da bi vam bodrost održala
I željeno će vreme stići.
Drugarstvo, ljubav
će vam doći
Kroz brave što nad vama stoje
K'o što do vas kroz memlu noći
Slobodne reči stižu moje.
I pašće teške
negve vaše,
Sloboda će vas dočekati,
Sve tamnice će da se spraše
I mač će vama braća dati.
Podigoh spomenik
što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam
plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom
živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo ću biti
drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest
o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.
Voleo sam vas;
moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas
nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.
O, ako zbilja,
dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
O, ako zbilja
u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz
noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K'o led i sva k'o zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…
O, dođi mi što
pre, što pre,
K'o vetra dah, k'o zvuk, il' tajna,
K'o strašna sen, k'o zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe
ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.
I ne zbog tog,
što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
Vreme je, druže
moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć lutao
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na međi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jahao tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini prođe pored vas
I pomisli na mene.
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.
Saonice stepom
klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu mor'o bi se
Užasnuti svaki džin.
''Teraj momče!''
- ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašćemo, -
zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.''
''Eno jedan zube
kesi;
Drugi me je pljuno - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan
trč'o levo,
Konje gur'o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.
Sad ni mači -
jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao -
Neka klada, - il' je vuk.''
Sikću, pište
noćne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć' glave -
Kakva j' ono avet, gle!
Lete konji k'o
pomamni,
K'o da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto
kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.
Čudna huka, čudna
buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kćer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.
Razuzdani besi
lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.