ostroski

* * *
Dok je njen jastuk meni delio savete
ona se naglo okrenula
ispustila obavezujući uzdah,
zagrlila me sa obe ruke,
šapućući da grli oblake po nebu.

Nisam smeo da dišem u njenom pravcu
da ne probudim njene ulovljene oblake
na vrhu uzdignutih bradavica.
Zaustavio sam dah
i slušao retoriku zvezda
koje sam video po rasutoj kosi.

Odjednom je naglo duboko uzdahnula
i probudila se sa nebom u sebi…

U Beču, 15. septembra 2001.

* * *
Najvatrenija milosnica neba
u vreme nabreklog meseca
istovremeno jaše gola
dva oznojena konja
ispod čijih kopita
sevaju zvezde!

U Beču, 2. oktobra 2001.

* * *
Dobro sam ispeglao živce,
preko televizijskog ekrana
zalepio sam karikaturu
nekog blesavka sa otvorenom lobanjom
iznad koje iz česme cure informacije,
a on tupo gleda ekranizovanim očima;
zavrnuo sam sve ventile na svim radijatorima
i posle velikog i namenutog posla
otvorio sam svih 23 prozora na 17 spratu
i počeo prvo očima, a posle rukama
da svlačim ženu i ljubavnicu,
na zadovoljstvo neba koje nas miluje.

Sa tako ispeglanim živcima
počeo sam opet da pišem pesme
o dve žene koje volim kao jednu…

Beč, 8.avgusta 2001.

* * *
Od mene do nje stiže se putevima daljine
kroz požare damara u suncokrilim nebosklonima
ispod svih upaljenih nebeskih kandila
koja obasjavaju sve slutnje dogođene.

Ja sam mojoj dragoj poklonio ono što niko ne sme
ni u snu da pomisli.

Pokrila je svoja gola bedra nesanicama,
prebacila ruku preko ramena nade
i ispružila se po leđima uspavane zore.

Suncokrili neboskloni se pritajili među njene obrve.

Beč, 10. oktobra 2001.

* * *
Celo jutro sam umesto nje milovao cveće,
šaputao odu na uvo stoleću
ispod suncokrilih nebosklona
o njenoj ruci koja dodirom leči nebo,
o njenim trepavicama ispod nebeskog kandila,
o njenim stopalima ispod kojih živi
veliki rob ljubavi sa božjim blagoslovom,
o njenim kolenima na koja naslanjam
svu nesanicu biblijskog rebra,
o njenom vratu na kojem su nanizana sva moja svitanja,
o njenim radosnim suzama koje su preteče svih duginih boja,
o njenim prstima od simbola naših sudbina,
o njenim uzdasima izatkanim
od vere, nade i ljubavi,
o njenom ramenu na kojem plaču bogovi i đavoli,
o njenim grudima zbog kojih su bogovi
u stanju da objave najbožanskiji rat
svakome ko pokuša nepoželjno
da uđe u prostor
koji je njoj od Boga dat,
a ona nagovorena od Boga
i ko zna još koga,
to je poklonila njenom robu
koga zove svojim gospodarom,
aristokratom neba i vitezom visina
koji ima obavezu
da sve njene suncokrile nebosklone
u njenim obrvama
ukrasi izlečenim nebom
ispod nebeskog kandila,
a taj njen gospodar,
s božjim blagoslovom,
sa čašću živi
ispod njenog stopala…

Celo jutro sam umesto njoj govorio cveću
koje će joj sve priče ispričati
na njenim cvetnim putevima
daleko lepše od svih jezika…

London, 21. jula 1999.

BOKELJSKO LETO

Poslednjih dana avgusta
otišle su poslednje:
Bune, Cece, Vesne, Maje,
zagledane u puteve
i u Bokeljsko leto,
koje u damarima traje,
kao nešto sasvim sveto!

Bokeljska tri meseca
boje sunca
leče nemire
što iz osame vire!

Jedna Maja
iz Kotora
sa damarima
od beskraja
imala je oči
sanjivije od mora!

I Buba otputova
iz Herceg Novog
u avgustovsku
poslednju noć,
preklinjući Boga svoga
i svakog sveca
zašto je moralo
doći do toga
da joj srce
pred mužem štreca,
a ipak,
otišla je,
prepuna Bokeljskog leta
verujući da joj i pesma
u telu cveta
i na rastanku
poželela mi
noć lakosanku,
sa mužem naravno,
jer tako je, kažu,
građanski ispravno!

Svetlana iz Igala
u predvečerje nesta
kad plaža presta
da bude obala
usled moje plime
i ja potom,
idući njenim tragom,
upoznah se
sa nekim
beogradskim vragom!

Samo me znalački pogledala
u holu "Tamarisa"
ispred velikog ogledala,
kazala da se zove Vesna
i ostala
sa Bokeljskim letom
razlog
mog kasnijeg
nesna!

Posle Ane u Risnu
priželjkivao sam
nešto nalik
na ljubav prisnu,
u ušima mi odzvanjalo,
ili mi se još tako čini,
kako je govorila
da to najbolje rade
preplanuli Montenegrini!

Lutao tako
kroz Bokeljska jutra
sa ciljem za sutra.

U Teutinoj Spilji
udvarao se Ruskinji Ljilji,
a ona,
široka slovenska duša,
ubeđivala me
kako voli
pijanog poetu
da sluša…

Govorio sam joj
o istocima
bliskim i dalekim
na njenim dojkama
nabreklim i mekim
i tako
od svanuća
do klonuća,
a drugi su govorili:
- pusti pesnika,
daleko mu
lepa kuća!

Zavlačio se tako
u Bokeljske postelje,
naizgled naivno i lako
ulazio u Žene
kao u svoje želje,
prepun Haribda i Scila
izvan vida
i svakog stida,
potom me pravdala neka
tako potrebna oseka
i zamišljao
kako sam more,
ali samo
do naredne zore!

A Bokeljsko leto
i dalje traje
kao nešto
sasvim sveto!

U Herceg - Novom, 30. avgusta 1978. godine.

DEVOJAČKA DUŠA U DEVOJAČKOJ SVILI

Vile se
Viline kose
U Vilinom kolu
Na Vilinom gumnu
Pored Viline vode
Iz Vilinog izvora
U Vilinoj planini

Izrasla
Vražja brada
Na Vražjoj glavi
U Vražjem kolu
Na Vražjem gumnu
Pored Vražje vode
Iz Vražjeg izvora
U Vražjoj planini

Oko devojačkog zuba
Ispalog iz devojačke glave
Zagubljenog u devojačkom kolu
Na devojačkom gumnu
Pored devojačke reke
Iz devojačkog izvora
Iznad devojačkog jezera
Na sred devojačkog polja
Pored devojačkog duba
Na devojačkom počijevalu
U devojačkom selu
Otimala se
Planina Prekornica
i reka Zeta - ponornica...

Sve to čulo
Devojačko uho
I videlo
Devojačko oko
I patila
Devojačka dusa
U devojačkoj svili!

Sidnej, 12. decembra 1989.

ĐAVOLICE RASCVETANA

Joj što volim
kad napućiš usnu,
lepšu od svih usana
kojom dižeš kamen
sa srca
koje je nebeskim lancima
vezano za sunčev grozd
ispod senke sokola,
đavolice rascvetana!

Ako te ukradu
sebri i karavandžije
neće biti svesni
da su postali
kraljevi
i aristokrate neba,
kada te zasužnje
i okuju
lančevima posesivnosti,
đavolice rascvetana!

Bićeš tada tužna
u izobilju
svega i svačega,
ali bez ikakvog
ranga simbola!

Zato opet napući usnu,
lepšu od svih usana,
kojom dižeš kamen
sa srca
koje je nebeskim lancima
vezano za sunčev grozd
ispod senke sokola,
đavolice rascvetana!

ĐAVOLSKA GEOGRAFIJA

U ime srca,
u ime sunca,
u ime zapaljenih damara
zbog svih nasilno
ugašenih
ženskih požara,
podiem optužnicu
protiv svih Vražjih nedodera
oko svih Vražjih jezera:
Lukavičkog
i Manitog,
Triskog
i Trstenog
i oko Skadarskog
i oko Brajkovačkog
i Resavskog
i Obličkog
i Babljačkog,
pa Previškog,
i Siriničkog,
pa Sočaničkog,
i Oblačinskog,
pa Pešterskog,
i Zmijskog,
pa Starovlaškog,
i Dajičkog,
pa Poljaničkog,
i Plavskog,
pa Crnog,
i Gledičkog,
pa Mokrog,
i Širokog
i Šiškog,
i Jablaničkog
i Stiškog,
Bukumirskog
i Šatorskog,
Vranovačkog
i Vraškog,
Norinškog
i Gavanskog,
Vučkog
i Blatištog,
Korabskog
i Konjskog,
Okrugličkog
i Dobriškog,
Zasavičkog
i Utopljeničkog,
Momačkog
i Devojačkog,
Udovičkog
i Bratskog,
Mrznog
i Molbeničkog,
Momonjevačkog
i Krvničkog…

Svaka od ovih
suznih dolina
puna je neraščešljanih kosa
koje danas nebo raščešljava.

Pored svih ovih
vražjih staništa,
o kojima se danas
ne zna skoro ništa,
naći ćeš devojačka kućišta
i krvnička selišta,
vilina igrališta
i pervezna bunjišta,
nesuđena rodilišta
i monstruozna stratišta,
ulišta
i sudilišta,
izvorišta
i sugrebišta,
prelišta
i strašna ništa!

Zato podižem optužnicu
protiv svakoga
pod ovom kapom nebeskom
zbog svake ženske suze!

Melburn, 18. februara 1990.

GREH JE PRESPAVATI USNULU ZORU

Žao mi je da joj ljubim kosu
Naljutiće se na mene njene grudi
Ako se vinem u nebo pod njenim pazuhom
Kidisaće na mene beli orlovi
Taknem li joj usnom pupak
Eksplodiraće neko iz prikrajka
Ko misli da ima više prava na nju od mene
Ako joj zagrlim usnulu zoru na ramenu
Sva će zemlja da se poetizuje
I sve će gore da progovore
Zatim će nastupiti veliko progonstvo
Pobuniće se svi oni koji bi joj na grudi rado pali
I posle je pritisli svim i svačim!
Beli orlovi će mi objaviti rat
Što sam letom u nebo ispod njenog pazuha
Ušao u zabranjene sfere posvećenih
Svi će podići veliku i opštu bunu
Protiv moje usne koja joj pupak ljubi
Ali će sva zemlja stati u moju odbranu!
I sve gore će nas od svih sakriti
U predstojećoj zaveri: Ljubav iznad svega!
Zato moram da joj ljubim kosu umesto svih koji to žele
I da se vinem u nebo ispod njenog pazuha
Kako bi rat sa belim orlovima bio ravnopravan!
Biće greh od Boga ako to ne uradim
Jer, zar i sam Bog nije rekao "Volite se i množite!"?
Eto zašto moram da joj ljubim kosu
I da se vinem u nebo ispod njenog pazuha
I da izazovem požar damara kada joj pupak poljubim
Jer greh je prespavati usnulu zoru na njenim ramenima!

Beč, 31. oktobar 2001.

PRIČA O ORHIDEJI

Priča o orhideji počela je davno
i nema nameru da se završi.

I kada te nije tu bilo
bila si u rečima ovoj orhideji
koje sam šaputao na uvo ovom stoleću!

Pitao sam prodavačicu
kako se najbolje neguje bela orhideja.
Pričala je sasvim nepotrebne gluposti,
o vodi i o saksiji posle šest meseci
i dalje više ništa nije znala da mi kaže.

Noseći kući umotanu orhideju
svlačio sam te na svakoj cvetnoj latici,
nagovarao sam tvoje zapaljene damare
da te čuvaju od vlastitog požara damara,
jer samo tako se orhideja
pravilno neguje,
zar ne, ljubavi moja…

Priču o orhideji ne treba prepričavati!
To nije za pričanje nego samo za pamćenje!
Uostalom svi nasi dogođeni dani
isuviše dobro znaju da priču o orhideji
mogu da znaju samo odabrani!

Beč, 31. oktobar 2001.

POSLE NAJDRAŽEG PISMA

Javlja mi
da je u krevetu
razmišljala maločas
o meni.

Optužuje me,
s pravom,
kako joj nisam dao
mirno da zaspi…

- Kakav si ti skot?
pitala me;
- Bezdušna Crnogorčina!
uskliknula je,
s ljubavlju;
- Zlo jedno!
zavapio je njen pupak
od prepevanog neba;
- Gad gadni!
podviknula je
njena prelepa noga,
lepša od svake boginje
i od svakog boga;
- Zlo jedno!
zavapila je dobrota
svih njenih lepota;
- Stvarno sam se navukla na tebe!,
priznala si nebu
i zaspala blaženo,
Bog te blagoslovio
đavolski prelepa ženo
koja salješ poljubac sanjivi,
lepljivi i lažljivi,
pa kada me ne bude
neka moja reč
u tebi živi…!

STOGLAVI PSOGLAVI

Kada su pravili sekiru
od potkovice konja
ispod čijih kopita
sevaju zvezde,
on i njegova čovečica
bili su goli
kao od majke otpali.

Nisu te noći od svih dana
pominjali pojas Svetog Luke
od Skadra na Bojani
do Popova Polja
da ne bi reke oticale
bez obala
po ovoj i po onoj zemlji.

Kada su pravili sekiru
za sebe i potomstvo,
one noći uoči petka,
ložili su vatru
naramak po naramak
sa drvljanika - konačišta demona
i tada je grom promašio
da je i Sveti Ilija
zaziđivao vilice
klinastim kamenjem s neba.

Da ne bi crepulja pored ognjišta,
puna žara koji greje kuću i dušu,
koraknula kao dvonožac u ništa,
sekiru su skovali
bez reči goli
kao od majke otpali.

U očima vatre tražili pretke
koji žive na kraj sveta
i malo dalje.

Te noći uoči petka
čovečica rodila.
Uzela sekiru i metlu
da sačuva dete od pola kila.

Jednog dana sin,
koga je čovečica rodila
kao dete od pola kila,
uzeo lekovitu sekiru,
skovanu na granici
greha i teške besmrtnosti.

Otišao sin da traži
stoglave psoglave,
da sekiri opravda lekovitost.

Popeo se na vrh Prekornice
i morao da prokune zemlju
koja nije oteta
a koja je sobom prokleta.

Sa znojavom sekirom
na vrhu Prokletija
blagosiljao istinu
i sa jedne i sa druge strane
lekovitom sekirom istesane.

U svako predvečerje
i u svako svanuće
čistio zemlju od međa
od kuće do zlokuće.

Od tada postoji ponedeljak,
najsrećniji dan,
kada se nikome
sekira ne daje u naruč.

Tada se svršio početak utorka,
dana magijskih čini.

Od tada je sreda
očišćena od prediva
i ludila.

I tada je četvrtak,
posvećen gromu,
upalio oračku sveću.

Od tada se posti u petak
da sveci pomažu
u govoru i tvoru.

Od tada postoji
ledena subota
pre Đurđevdana
i nedelja
- dete Svete Petke.

I od tada sekira sama
traži stoglave psoglave.

I danas vidimo
kako stoglavi psoglavi
beže od sekire.

ZBOG MIRE KROZ MOJE NEMIRE

Zbog Mire u mom nemiru prepevaću sve usnule zore,
zapaliću nebo, venčaću sa pesmom poetizovano more!
Zbog nje ću da stvorim proleće u ovoj poznoj jeseni,
jer tako biti mora bez pogovora! - govori sve u meni!

Ona nije samo žena mog života, već boginja prikrivena
sa damarima od beskraja - ta od Boga dosuđena mi žena!
Zbog nje ću da prepevam nesanicu svake ptice u letu,
zbog nje ću mnogima da izmenim sudbinu prokletu!

Zbog nje ću sve zore nagovoriti da sve zornije sviću,
sve crne noci svakome u najsvetlije dane pretvoriću,
zbog nje ću nagovoriti sunce da najsunčaniju nauči retoriku,
da svako stremi prema vlastitom savršenom obliku!

Zbog Mire kroz sve moje stvaralačke, lepe, nemire
nagovoriću svaku krajnost da negaciju svoju ne potire,
da u panorami suncokrilih nebosklona svi dižemo putire,
da svako sokovima svoje večnosti sopstvene napuni kondire!

Beč, 30. X 2001.

NAJBOŽANSKIJA VATRA

Skinula si belu bundu
i od vatre tvog tela
na Kalenbergu
istopio se sneg…

Istopljeni sneg
šaputao je
na tvojoj trepavici
od koje se
i kamen raskamenio
i kao čovek
ljudski koraknuo…

Prebacila si bundu
preko očovečenog kamena
da ga ugreješ
i ceo Kalenberg
se grejao
od vreline
tvojih bradavica
koje milovahu oblaci…

Ovog decembarskog jutra
menjaš kalendare
svih svetaca
i zimu pretvaraš u proleće,
decembarska ženo proleća.

Sada na Kalenbergu
cvetaju ljubičice
od tvojih damara.

Sada o tvojim
zapaljenim damarima
govore pohvale nebu
u krugovima nežnosti
od rascvetanih dana.

Od svih tvojih
rascvetanih dana,
decembarska ženo proleća,
pravim ogrlicu
za usnulo nebo
na tvom pupku.

Zato je plavetna daljina
uvažila sve razloge
svih ponornica u nama
koje izviru iz nas
i u nas opet uviru,
decembarska ženo proleća,
posvećena božanskoj vatri,
radosti, sreći i miru.

Ali, ti nisi samo
decembarska žena proleća,
već i raspevana đavolica
koja je probudila
lava i sunce.

A lav i sunce
dele tvoju bundu
sa raspevanim otiscima
tvojih belih bedara,
preko kamena prebačenu,
decembarska ženo proleća,
dok mi delimo
nesanicu ptice
ispod tvog pazuha.

Beč, 24. decembra 2001. godine.

Piroman	Bezimene pesme
Posle najdražeg pisma	Bokeljsko leto
Đavolice rascvetana	Devojaćka duša u devojaćkoj svili
Pramen usnule zore	Đavolska geografija
Stoglavi psoglavi	Greh je prespavati usnulu zoru
Zbog Mire kroz moje nemire	Izgorele munje
Niko nema tapiju	Milosnica neba
Najbožanskija vatra	Moć žene
Priča o orhideji