LEŠ BIVŠEG ŽIVOTA

Mogu se ponovo okućiti, udomiti,
ko što se ptice iznova gnezde,
mogu se ponovo veseliti
i kad na nebu zasuze zvezde.
Ali, na dnu mene za svagda
ostaće leš bivšeg života:
gozbe mladosti, smeha za trpezom,
suseda što u zlu pariskaču,
beline nedelje u dečijoj sobi
Badnje veče, Cveti, behara pred kućom,
Uskršnju liturgiju u Gračanici
kojom je duša trajno vaznesena,
Đurđevskog uranka u Grmiju,
mirisa lipa što se gradom širi
ko radost zaljubljenih pogledom,
Prištinskih svitanja, Vučitrnskog mosta
što uvodio je u doba slavno,
Carske česme, spaljenog Zočišta,
Ječmopolja i Mramornog stuba
na kom se duše neprolaznih stane
ko sveta tajna između pismena
što živom vodom poji umiruće
Mogu se opet roditi iz leša
kad podignu se ranjena nebesa

SKICA ZA IKONU

Kao što s jeseni ruj blesne
nad tvojim lukovima u brdima,
pod odrazom ti u Bistrici,
Patrijaršijo, udovički ucveljena,
tako moja čežnja za tobom plane
tmola i teška, sama duša zemlje
gurnute u ambis odavno pripreman,
čitavog stoleća, a pred naše oči.
U čas se slepi u njemu nađosmo
i nećemo se pridići zadugo
sve dok nas do temelja ne sravne,
dok okruženi sramom ne zgasnemo
da zdravo tkivo iz pepela sine.

Neću te moći pohoditi dugo,
Patrijaršijo, kruno rastočena:
ni na Sretenje, niti Vaskrs,
ni na Uspenje Presvete, kao pre,
ni celivati Oltara, svete mošti,
poklonite se lozi Nemanjića.

S kćerima prestrašenim prići ti,
pred lice tvoje pasti, te nemo
jadanje novo gorko kazivati
za polomljene, sečene vađene
mladice lipa oko Manastira
što su nedužne ka Suncu harlile.

I niko suzom ranu im ne poli,
ni rečju živom da im list kalemi,
Savinom dudu da telo podmladi,
Bistricom svoje da prosvetli lice,
ustavu silnom da skloni sa puta,
da se selice svome jatu vrate,
pojanju prvom pridruže glasove,
zgaženog ječma podignu klasove,
da lipe davnim zamirišu mirom,
da duša živne od starog romora,
već trajno srasla sa krstom tragova
ikonopise raspeće Kosova.

ČUVARKO DALEKA

Umesto da te pohodim Gračanice,
na Svetog Vida, ko u druga leta
kada ti se smerno klanjasmo zaduženi
pred Portom, domom pamćenja,
i kazivasmo svoja umovanja,
da pomenemo Kneževu Srbiju
(ni novog Kneza ni starog Zaveta)
kud se dadoše savesni i hrabri)
ja, ti Gračanice, od tebe odstupih
kao što se oko silnog Sunca kloni
a jezom smrtnom zauvek odene,
bez krila da ti u konak doletim
a nemoćna da zid strave srušim
te nevidljiva kroz obruče prođem
i svoje kćeri u laste pretvorim
da vrh noževa na prag ti dolete
i ustrašene oltaru pristupe,
spasenje nađu, zaštitu najveću.
Mi se, Čuvarko daleka, ma pred okom jesi,
od tebe odeljene noćima lomismo:
poć il'živom blatu se dati,
što neumitno do vrata nam stiže.

Ko mnogi, krenusmo pred Pobednikom Noći
sred dana stopa nam jutra zaključana
U ovom dobu ne stradaju krivi -
smrt se rodila da dugo poživi
u Našoj Kući i na našem odru,
al' krova će biti dok se temelj drži,
dok je semena biće i slemena,
nauk je divni koji se još pamti.
Udara bilo, ma i zakasnilo.
Neka se Pčele niz Maticu sele
da Život rodi sve što još je živo,
pojevi novi da se opet skupe
pod napuštene, Gračanice, skute.
Svako će stablo nova trmka biti
ako se Pravi nepravog odrekne,
a dužnici se starog duga sete,
i davne moći u ovoj nemoći -
da savest peru u Belu Nedelju,
zamrle duše iz kaleži krenu
za mostima Kneževim ponovo,
jer Trup i Glavu niko ne razdvoji -
popucaće demonski povoji,
to Gračanica svojom mukom slovi.

SMISAO BESMISLA

Sigurni i metafizički smisao besmisla
čekamo čudo, ishod nemogućeg:
plahu kišu sred julske žege
da novi rukavci vremena krenu
iza demonskih stranputica
i kao sveta voda donesu očišćenje.
Da se razreši naopako svezano -
u gluvo doba zamršen čvor,
da vatra sprži zmijsko leglo
prljavom rukom podmetnuto
u klasje ječma davno prezrelog -
nesmirenog i neograđenog -
svedoka nebrige sitog lugara
što svoja polja pomno ne brani
ni molitvama, Strašilom ni Psom
od glavnih zveri bedemom tvrdim.
Utrini slično davno je meta,
čeljusti moćne trajno gad robe.
Preplašena prhnuše jata -
krvavo perje za njima leti.
Staništa novog gde li su puti -
neznani, mračni, neželjeni!

LJUBOSTINJA I

Ljubostinja tinja i plaminja
sred ponora, studi, inja -
teški kamen o vrat nosiš,
ja svoj skrivam pod velove.
Svet se stresa od čudesa.
Na put smo se zaputili,
izvore već zamutili.
Ljubostinja mirom miri,
lipa tihu čežnju širi -
svetilište duše naše.
Tu grobnica i dobnica,
mesto Ljubve i sad stoji,
čipkom tame ljubost krije.
U ćivotu uvek verna
Carica se caru nada
s koje li će strane stići.
Despotica nespokojna
danju-noću vezak veze,
odanosti prinošenja -
za vreme opominje
tihom mukom postojanja -
Ljubost šta je, kom se daje.
Verom starom napojeni
iz Hrama se podižemo
u Visine gde smo Bili,
napred-nazad, ništa Novo,
na kojoj smo sada Strani
a, baš smo se zaputili
Snu dalekom - uvek istom,
što priziva, što još mami -
da nas ljubost od zla brani.

LJUBOST II

Ljubost, ljubost, ljubost tinja,
krepost tinja i plaminja
sred ponora, studi inja.
Teški kamen o vrat nosim,
ti svoj skrivaš pod velove,
Vladičice, bez pomoći
usred bure ostavljeni,
zovemo te, daleko si.
Nova Ala svet potresa,
rušimo se, padu skloni,
kazna teška nas sustiže.
Kuda smo se zaputili -
bez kompasa i vodiča,
izvore nam zamutili,
sve smo dalje od Maglića.
Svete mošti s tobom traju
da prag svetli i u tmuši.
Ljubostinjom lipe miri -
nisu lipe već devojke
u čekanju što cvetaju,
mladoženje sa Kosova,
Al' ne stižu, još ne stižu.
Mesto Ljubve i sad stoji
i grobnica i riznica.
Carica se zavetuje da vekuje
pod crninom, pod tuđinom.
Ljubostinju pohodimo, stan ljubavi
snom dariva, nadu budi.
Bez slobode, zaštitinika
trag se gubi, put zatravi.
Ljubostinja dar ljubavi
nek nas spoji, ospokoji.
Molitvu će moćan čuti,
zla suzbiti, milošću nas obasuti.
Duh Carice i Lazara
što ljubavi hram digoše -
da govori o trajanju
o Ljubosti i spajanju
dobra s dobrim, čilim, pravim,
da nas seti, opomene, zaustavi
u nameri naopakoj, razdelnici.
U nama se romor čuje i kazuje:
Ljubostinju pohodite,
vreme sili odoleva i istina
krepost tinja i plaminja
vrle stiti od zverinja
Ljubost, ljubost, Ljubostinja
od zla brani, ljubav stani,
otvorite dveri sami.

DIPTIH

"Dodajte mi naočari",
rekao je Fernando Pesoa
da bi bolje video smrt,
iako je u hladnoj bolničkoj sobi
bila sasvim vidljiva
kapelanu, bolničarki i lekaru,
što su bdili nad njim u sudnjem času
kao da nikom nije nista značio, dao.

I, tako s naočarima mrinog pogleda
uđe u večnost kroz vrata trajanja
što ih brizno otvori svojim delom.
Njegove neprolazne, ironične pesme,
u kojima se podsmeva slabostima,
ostaše kao dobra zaloga za smrt gladnog tela
što je zahtevalo, sputalo, tražilo.

I vinu se u beskraj
da vrati udvojenog smisla zvuk - za nauk:
sve bol je - duše jek, praznina tek,
grč materije i duha, što pesma je,
a prhne s usne Tvorca i kad huli
skrivena u dnu bića, začeta ko zna kad,
plod nenadni što u život hoće
namamljen čašom vaskrsle blizine.
Otkud krene pesma, njen život goli
što tek treba da dobije telo
kad joj pesnik da dušu, svoj um, lik
ko more školjci što poklanja zvuk
da dubok sumor nepojamni šumi
žestinu vatre i bruj vasione
u skriven biser trajno sjedinjene
baš kao što se u strasti sjedine se tela
vaznesenja diptih - pesma materije
ne kazana rečju ni slikom, već krikom
lepote bezumlja, suštog ozarenja
što je ravno času rođenja il' mrenja
iz kojeg se pesma tanana prelije
oreol trajni, freska materije
Habitus Tvorca što nas na čas skrije
od podlosti sveta i prevara sebe
Celinom stvori bezvremene slike
Pesmom diptihom smisla i muzike
suzom na licu lažne istorije,
porugom smrti pesnika putnika
što dušom rađa i kad telo kobi.

UGRAVIRANA SVETLOST

To jutro kad budio se vreli dan
na kraju juna i kraju veka,
a ja bila na međi prošlog i novog života,
nikada neću moći zaboraviti
tu skrovitu prisnost s tobom,
te ruke što držale su moj san
izronio iz potopljene Sitnice,
tu slutnju moguće obnove,
tu iluziju trajanja i davanja,
tu žudnju krvotoka za vrenjem,
taj nepatvoreni život,
trenutak punoće u nistavilu,
taj most od svetlosti što spaja me s Živim,
te unutrašnje vatre što kažu da Jesam,
to ozareno lice koje na čas spasavam,
tu čaroliju krvi što preobražavam,
to svetlo jutro u Kući Tame
nikad neću pustiti da iščili.
Ugraviraću ga na čelu,
a kad smrt siđe i spazi ga,
ustuknuće postiđeno!

PUTOPIS KOŽE

Ništa ne razumem,
a in e znam šta bi
pomoglo mi znanje,
spram svetlosti danje -
kad sve skrito jeste,
ponori i ceste
ispod mirnog čela,
o čijem iskustvu
slovi kosa bela,
znanju i stradanju,
i žeđi i srdi,
ili iza smeška
ispod kog se krijem
i od sebe same
kad me silno zgrabe
čeljusti osame
sred mnoštva brbljiva,
što u praznoj priči
beskrajno uživa -
o svojoj važnosti
znanju i vrlini.
Kako da razumem
poruke zaumne
utkane u biću
travke koju drhtim
zelenim i žutim,
nad pustarom sveta
zračkom podignutim
što vapi spasenje,
preko moje kože
putopise niže -
da je opet vratim,
bar za korak bliže
početku početka
bezimenoj tajni -
znanju Prvog Pretka.