KAKO SMO SE IGRALI SA POKOJNOM BAKOM

Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako što je odvedemo na terasu, zatvorimo vrata
priljubimo nos uz staklo, odatle virimo
i katkad viknemo:
- Hajde, pokušaj da pobegneš ako možeš
ali te čuvamo, neće ti uspeti!"
Onda joj dodamo komad hleba il' času vode
proturivsi kroz vrata ruku sa tanjirom,
i uživamo iza stakla u njenoj nemoći.
A ona nas gleda staračkim očima
srečna što može da učini bilo šta
što će od nas dece napraviti gospodare
i što je puštamo da bude deo igre.
Bili smo još srećniji kad bi ona
potpuno prihvatala ovu predstavu
pokušavajući da bude pravi zatvorenik
koji čeka posete i želi da pobegne.
Žedno smo pili naš osećaj moći,
i bili zli kako to samo dobra deca znaju da budu.

Izgleda kao da ti se dopadaju moje igre sa bakom,
zato što sam sada ja zatvorena na terasi,
ali se meni ne da da razumem tvoje razloge
i ja ne želim tvoj komad hleba,
tvoju milostinju koju mi udeljuješ,
jer me vređaju tvoji retki dolasci.

Izgleda da sam ipak bila bolja kao čuvar zatvora, zar ne?

Sa pokojnom bakom igrali smo se veoma okrutno,
pogrešno verujući da na taj način možemo osetiti
ukus pravog života.
Odvodili smo je do blata u dvorištu,
stavljali prut preko bare i govorili:
- Hajde bako, probaj da pređeš
mora biti da ti to možeš!
A ona... nemoćna... pokušavala bi, i pokušavala...
bez ikakvog znaka bola il straha,
posve nalik senci, mršava i slaba,
hodajući na vrhovim svojih pristiju.
Samo ponekad pogledala bi u nas
sa treperućim osmehom na licu
jer ona je bila deo naše igre
i razumela je svoju ulogu.

Sa mojom pokojnom bakom
sve je bilo mnogo lakše nego sa mnom, zar ne?

Ne moraš ti da gradiš terase za mene
ja već imam svoje sopstvene
i odavno sam zatvorena u njih
bilo bi vrlo apsurdno
zatvarati nekog već zatvorenog
u sećanja svoja, misli ili zablude.

Sa pokojnom bakom sve je bilo lako,
jer su pravila bila sasvim jasna,
strane precizno podeljene
sve je bilo logično, čak i zlo.
Ali sad, odjednom, više nisam u stanju da vidim
koja je moja strana,
i koja je moja uloga u ovoj podeli,
kao što ne znam kopam li bunar
i pokušavam li da nađem vodu,
ili živeći ceo svoj život pod zemljom
kopam tunel nastojeći
da dođem do vazduha -
jer je to potpuno isto,
i jer je to jedan isti put
i tu nema suprotnih strana…
I zato, molim te, sam jedi svoj hleb
i ne čekaj me kod blata i bare!
Ostavi me na miru i pusti me da gledam
kako se sreću žrtva i dželat
na pola puta - u meni samoj.

DAFNE IZ NOVČANIKA

Ja još uvek ne znam čija je Dafne ćerka,
ipak, sve mi govori da je tvoje sestre.
Ne ličiš mi na čoveka koji bi se mogao odreći sopstvenog deteta,
ali, da budem iskrena,
ni na čoveka koji nosi slike u novčanicima.

Ja još uvek ne znam čija je Dafne,
ali se i ne pitam više tako često.
Ipak... ponekad mi sevne i bljesne u letu:
ko podari Dafne veku i svetu?

Na neki svoj glupi način
ja još uvek stojim u ulici
gde si me poljubio po prvi put.
Zbog nekog čudnog dogovora sa samom sobom
još uvek te čekam na uglu Zieglergasse
pored kafića gde popismo prvo jabukovo pivo
i gde si mi rekao da je i tvoja bivša žena bila "libra"
I da dobro znaš koliko su vage jogunaste.
Na neki svoj glupav način
ostala sam zauvek na prednjem sedištu
gde sam po prvi put videla Dafninu sliku.
Plava, dugokosa, desetogodišnja devojčica
duboko me je začarala pogledom sa slike.
Moja draga, slatka Dafne,
možeš li ti negde tamo, u svom šarenom vrtiću
i zamisliti da mi je tvoja slika skoro slomila srce
da si mi i neviđena okupirala misli...
tvoje lice iz "ujkinog" novčanika
tvoj osmeh iz "ujkinog novčanika"
donese mi u sećanje precizno sve detalje.

"Dafnina slika iz novčanika"
Mala Dafne, rođena si da budeš naslov pesme
baš kao što sam ja rođena za setu starih ruskih romana
(to ti je ono - puno limuna sa malo šećera)
Ali, umesto da budem Nastasja Filipovna
mnogo sam bliza knezu Miškinu
osuđena da postanem idiot
još uvek te čekajući da se pojaviš
i da završimo naše jabukovo pivo
u starom kafeu- "Mozart", na uglu.

Ja još uvek ne znam čija je Dafne ćerka,
ko zna, možda je čak i samu sebe izmislila
i dovela sebe u tvoj novčanik
snove da mi muči, uspomene zagorčava.

Još uvek ne znam čija je Dafne
ali mi se čini i da mi više nije ni stalo da znam
Na neki način tu je... samo da mi pravi društvo
da je se sećam dok mi duh i dalje luta
i gde će te zauvek čekati
na uglu gde si me poljubio po prvi put.

Ali, ipak...
sumnja me vodi - ko Dafne rodi?

NIČIJA

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

KAD SE RODI NATALIJA

U mesecu gamilionu, kad se rodi Natalija,
kad snegovi se krave
i mačke se pare
sa scene ću sići, ući u publiku
gde svetla se gase
i mirišu trave
da predstavu gledam s malom vodolijom
da prepozna tebe u naslovnom liku.

U mesecu gamilionu, kad se rodi Natalija,
kad peći se pale
duge noći jave
uzeću je sebi u sred jednog dana
u mali moj grad tog dana odvesti
gde miriše reka,
gde planina čeka
da prepoznaš sebe u dnu njenog dlana.

Pomislićeš možda da sam se vratila
kad usne se skupe,
kad oči zaćute,
u gradu detinjstva tog gamiliona
gde sunce ne sija
a sneg mi ne prija
moći ću da kažem sve što prećutala sam
samo onog dana kad se rodi Natalija.