Osmeh
Ah, životu
Otac i sin
Jednoj nestašnoj devojci
Otažbina
Pijem
Padajte braćo!
Staze
Ponoć
Gde ja...
Put u Gornjak
Kroz ponoć
Putnik
Na Liparu
Veče
 

AH, ŽIVOTU!

Ah, životu i bijeli svetu!
Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči 'vake jade gledu?
Koje volim - ti mi bolujedu,
Koje ljubim - ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!


JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI

Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?

Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.


PIJEM

Pijem, pijem...al' u piću
Još se nikad ne osmenu' -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

Posrne l' mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al' se brzo smeha trza
K'o od jeda ljute zmije.

A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.


STAZE

Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem…

Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka.


GDE JA...

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu ću u plač pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al' kraj mome vaju
Nikad neće doći.


KROZ PONOĆ

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje -
O, lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje -
O, lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K'o grudu snega vrelo sunčanje -
O, lakše, lakše, kroz gusto granje!


NA LIPARU

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set…
Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.


OSMEH

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.


OTAC I SIN

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlaći sin.

Vašar je bio - a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.

A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
'Oćeš li sablju tu britku, sjajnu,
Il' voliš hata misirskog?

Il' možda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?

Dete se češka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg…

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajuči dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog.


OTADŽBINA

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi -
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat ćete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema…
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!…"


PADAJTE BRAĆO!

Padajete, braćo, plin'te u krvi
Ostav'te sela, nek gori plam
Bacajte sami u oganj decu
Stresite s sebe ropstvo i sram.

Ginite, braćo, junaci, ljudi
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, Bože moj…

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako - oh, braćo draga
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu
Što nebo dade, pogaz'te vi
Ta nije l' grešno, nije li grozno -
Krv dece vaše gledamo mi…

A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' "Juriš, rode, za brata svog"?
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog…

Al' opet, grešan, grešno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog
Ta Srbin kipi - kipi i čeka -
Al' ne da đavo… il' ne da Bog.


PONOĆ

…Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja…
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje…
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?
I hod se čuje -
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđeo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de…? Da zloba nije…?
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše…
O, duše O mila seni
O, majko moja! O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio…
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video…
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan…


PUT U GORNJAK

Mnogo li sam strado kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče…
U mislima tako uzd'no sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako.
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemu svetu mlađan se potucam -
Što gromovnik nisam da na sudbu pucam…?
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam moro ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam… o da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram' -
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
- Eno već se kriju sjajnog sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svezo, opanak pritego,
I ja bih sa sunce nekud dalje bego:
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram što ona prideli;
Vidim ono stenje što se nebu penje -
To je volja sudbe… gorko prideljenje…!


PUTNIK

Uvek na opazu
Kud čovek ne brodi
Birajući stazu
Koja sreći vodi.

Gledi staze redom:
Ovom neću ići;
Idem pravo sredom
Pre ću k meti stići.

I polazi s Bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Što je drugom teško,
Lako je za njega,
Srce mu s' viteško
Ne straši ničega.

Po bregovi tuđi
Ko zerav se sija,
Ide pevajući
A znoj ga probija.

Sa junačkim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.

Mnogo je obiš'o
Sveta pregolema,
I doma bi iš'o
Al' već doma nema.

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene čeka!

I sa tugom veljom
Laca štap opeta,
No ne s onom željom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu više,
Sve mu već pakosti
O grudi razbiše.

Vrane njemu kose
Postaše srebrne
Dobro noge nose
Da u grob posrne.

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Duša dalje želi,
Telo ište mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i…


VEČE

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji… To su uzdisaji…
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale. -
Nemo potok beži - ko zna kuda teži?
Možda grobu svome - moru 'lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo - sad mesec izađe…!
Smrtno bleda lica gore nebu leti…
Poginuli vitez… eno se posveti…!