Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i outđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne prime?uju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak možda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.
Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra
Raspredenog u tamnim iglicama borova,
I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće
Od koje osta temelj i zelena rđa korova
Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali
I dah majke, desno u tami, mlak i blag.
U san sam tonuo kao u u sapunicu,
Brzo i mekano, bez brazde na površini
Leta na ramenu planine, među šišarkama;
Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.
U kuću zelenooku dolazili su gosti,
A ja sam obicno bio umrljan borovom smolom.
Jesen - to je bio grad. Ulica blagog pada
Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.
Mala saobraćanja u senci velikog sveta
Koji je podrhtavao, na nogama od gline.
O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci
Zelenog života što nas sve jednako voli.
Svi jos učaureni građani, brodolomnici,
Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.
A bili smo u mreži, ko slana žetva mora
U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.
Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu
S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.
Tad sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha
Rapredenog u odjeku koraka na ulici.
Zbog zrelog djetinjstva, očerupanog do krvi,
I razletelog perja na bridu crnog daha.
Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,
Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.
Sve to krotki pitomci zelenog života
Što su me smr?u prerasli, nenadano, preko volje.
Jesu li u trenutku zbilja postali zreli,
Pre nego što će da se smežuraju ko bulke
Pod kršem ruševina, s očima punim straha
I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?
Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje
S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom
Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,
Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.
Ostale su i šume, i veliki vetar
Raspreden u iglicama posečenih borova,
Gradovi rumenosivi, u koje ću otići
Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova,
I između dva pršljena kičme malo straha;
Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.
I zaljuljani mostovi u mehure daljina,
Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.
Onezverene zvezde, o ozvezdane zveri,
Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,
Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,
Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne
Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,
O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja
Pred vama strašno sam ceo, lišen moci udvajanja
Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.
Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću
Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal
Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.
Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strašno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I južnog vetra u listanju žurnom.
Noći su plave, mekane ko voće
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoće
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima što su nepokretni
I neće moći da beže iz stroja,
I ispod lišća što još nema rane,
I među ljudima što žive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.
Dela su ljubavi po svetu razasuta
Kao tragovi bitke;
a trava buja
Na razbojištu, mokri plamen zemlje
Bukne da strasnu iznova uspostavi čednost,
Kao pre zagrljaja, pre pamćenja, pre glasova
U zoru, sa usana tek rastavljenih:
Dela su ljubavi sporna -
I kad se mrvi zid, i kada vrt podivlja,
Kad istare se slovo, kad razbije se prsten,
Ljubav je na gubitku;
no slušaj krikove ptica
Nad uvalom gde more od ljubavnika uči
Drukčiju nežnost: vreme je nepristrasno,
A svet je ljubavi zadan,
duga vežba
Bogova nedoraslih.
1.
Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.
2.
Među zidovima, iz zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom
Ispraznjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčeni od slućenog užasa…
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krvi iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena,
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.
3.
Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, neznani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, neznani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.
Možda je bio
vetar, koji sklizne
cujno, k'o napadali sneg, s grana,
a možda pomak plamena što lizne
ivicu lista jesenjeg platana,
il' možda duh zalutao u sobu
kroz zakljucana vrata praznog stana,
il' davno leto maknu se u grobu -
a možda je to bila ona Ana;
I zvuk i slika,
malo asinhrono
na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
zuj bumbara u caški sunovrata;
Pokret tek uoblicen, a vec pline
k'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
vidljiva pena na rubu praznine -
da, možda je to bila ona Ana;
Ana iz knjige
koju vetar lista
u travi, pored zaspalog citaca;
Ana iz raja što naknadno blista
udaljen iza plamenoga maca;
Ana, kneginja ograde balkona
nad jezerom, u cipki puzavice,
Ana u peni cipke svog žipona,
brbljavoj prozi svoje recenice -
Slucajnosti se
u secanje sležu
k'o šecer na dno neoprane caše;
sitnice samo cine ravnotežu
tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
zaostala u secanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
a možda je to samo bila Ana.