Ušao sam jednog
dana u Onajzinu nosiljku…
"Nesrećo! Nateraćeš me da idem pešice", reče mi;
a nosiljka je u međuvremenu krenula s nama…
I zatim "Siđi, Imru'l-Kais, blago mi zamaraš"
A ja joj odgovorih:"
Hajde, otpusti mu uzde;
ne teraj me, pobogu, od svog ploda koji me opija…
Posećivao sam žene poput tebe, pa čak i trudne,
neke bi ostavljale dojenče, okruženo amuletima…
Ako bi zaplakalo,
one bi se napola okrenule prema njemu,
a moj bi ih raonik mirno rezao i ne bi spao iz brazde".
Prošao sam četu
čuvara koji me,
spremajuć mi časnu smrt, vrebahu;
kad se na nebu ukazaše Vlašići,
poput niza bisera na pojasu,
uđoh a ona beše
zbog počinka odložila
svu odeću kraj zavese, osim tunike lagane.
Ne! Zaboga! Lukavstvo ti ne uspijeva ovde, reče mi,
vidim, ne nameravaš prestati zavoditi me.
I povedoh je
odmah; krčih joj put, a ona je,
vukuć po zemlji ogrtač, brisala naše tragove.
Kad pređosmo
preko seoskog trga
i stigosmo do male doline, okružene dinama,
rukama na njenim slepoočnicama nagnuh je,
ona se, vitka stasa i oblog bedra, privi uz mene, ukrašena prstenjem.
Tanka i bela,
nikakvu pravu samoću nije dopuštala;
glatke i sjajne kao ogledalo grudi joj behu.
Odrazi odbijanja il' želje na glatkome licu,
zadovoljni pogled divljeg Wadjaraha na njegovom detetu,
Lepi vrat kao
onaj bele gazele,
nežan, kada se uspravi, i bez ikakva ukrasa;
bujna i potpuno crna kosa, što ukrašava leđa,
bogata poput palmine grane pune plodova;
I neposlušne
joj kovrče dižu se neukroćene,
potapajući vrpcu u zamršene talase;
Nežni bokovi, gipki kao uže spleteno;
noga, postojani čokot u plodnoj zemlji,
I prosute mrvice
mošusa po njenom ležaju
ona spava, pod visokim suncem, opuštena nehajno.