RAVENA

Sve gospe u Raveni kriju,
uz dobok pogled, ljupke kretnje,
u sebi sećanja na prošlost
tog grada, praznike i šetnje.

A plaču tiho, poput dece,
ko iz dubina bol da klija,
i kad se smeju, to izgleda
uz tužni tekst svetla melodija.

I molitve će, poput dece,
nežno, s uživanjem da kažu,
i ljubavnu reč kazivati,
ne znajući da samo lažu.

I poljupce će hteti da daju
i neobično i predano,
o tom životu znajući samo
da svima nam je umreti.

ZAVODNIK

Pred mnogim vratima sam čekao,
na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i zedju bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Pupoljci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je zudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san,
opet novu zelju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo,
jer nesrečnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:
Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju
opčini me,izmuči me… nikad mi ne reci DA.