ducic

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reču šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo što duša prosneva;
poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
ti beše misao moja očarana;
simbol svih taština porazan i leden,

a ti ne postojiš nit si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala:
jer sve što ljubimo stvorili smo sami

ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iza crne šume starih četinara
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako,
I nikad se više utešio ne bi.

POVRATAK

Vratiće se opet kada lišće pane,
Kad zaplaču hladni vetri obalama,
Kao uspomena na pomrle dane,
Bleda i u crnom, javiće se nama.

NJen će mirni korak da žalosno prati
Šum jesenjih voda. No senka što mrači
Mramorno joj čelo, niko neće znati
Otkuda je pala i šta ona znači.

Ko duša jeseni, kad nam priđe tada,
Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada
Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.

A kad stari klavir dirne rukom lakom,
Biće zvuci crni: činiće se svakom
Kao da prah noći pada po salonu.

ČEŽNJA

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

NOVEMBAR

Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka -
To vetri plaču visoko u granju.

I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrcjem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo ...

MORSKA VRBA

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta,
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako,
Moru koju granu, vetru listak koji:
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. - Sama vrba stoji...

SAT

Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno.
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše.
Časovnik nevidljiv negde izbi mirno:
Tad potonje ruže lagano pomreše.

I kad opet izbi: s topola se rasu
Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
Dok ponova kucnu: tiho u tom času
Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

No skriveno zvono kad pod svodom lednim,
I opet se začu iz topola stari,
Sva dolina strahom ispuni se jednim,
I užasnom strepnjom, i panikom stvari.

ZAŠTO?

Kao skrušen braman što sa strahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I pepeo sveti vetar ne razduva -

Muzo, zašto i mi ne čuvasmo tako
Srce sa pepelom pokojnika mili?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, i ja da sam plako.

Jer kako je sveta i čedna beskrajno
Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javila se tajno.

Kako li je srećna duša koja znade
Biti svet za sebe, ko zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotna bleska,
Dok svetova kraj nje blude mirijade.

I mora svetlosti sjaje i trepere,
Vek za vekom tone u prostranstva sjajna -
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere.

I zašto ne osta tvoja knjiga mala
Ko grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnula nije
Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!

POEZIJA

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti se bledo tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena,
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.

ZIMSKI PASTEL

Zgurena na snegu seoska kapela
Zebe usred groblja. Nebesa su bela.
Niotkud ni vetra da se javi šumom,
I zaplače gdegod za krstom, za humom.

Niti smrzlo zvono čas da kucne koji,
Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji,
Pokazujuć tako sred doline neme
Sat, kada je najzad umrlo i vreme.

PODNE

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

LJubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirišu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali -
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

RIMSKI SONET

Grob na Apiji

Spava Cecilija Metela, još spava,
Sto godina prespi i sto novih začne.
Peva ptić iz žita i kosač iz trava,
A ništa da prene trepavice plačne.

U mrak bela stada sa humova shode;
Golubi iz polja beže ispred sene;
Apijom se vrate legije što vode
Kralje od istoka, i pljačku, i plene.

Oči Cecilije mokrih trepavica,
Od sveg okrenute sad gledaju drugde;
Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica.

Sto godina mirno ona pređe svugde:
Lepota je smrti bez svojih granica...
A mokre su oči okrenute drugde.

SAMOĆA

Leži reka rasuta u mraku,
Mrtva, bela. Ne čujem da prska
Ni talasić između gustih trska,
Ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Samo drhte u providnoj tmini
Dve-tri zvezde bele u dnu svoda;
I diže se iznad nemih voda
Crn siluet šume u visini.

Dok blisnuše nebesa u času,
I šum čudan prođe po samoći,
Miris lipa dolinom se rasu:
Jedna duša minu posred noći...

PORED VODE

Sa Boninova

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...

A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

KRAJ MORA

Iz Boke

Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.

SELO

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Ko nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

LETO

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućemu žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.

SLUŠANJE

Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
NJu izmame tako u tuzi bez leka...
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.

DUBROVAČKI REQUIEM

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.

A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

DALMACIJA

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Albatros je jedan kružio nad vodom,
Zalutao amo ko zna s koga mora.
I plamen dok hvata krvavijem svodom,
I puši iz modrih maslinovih gora,

Gordo, sa daleko raširenim krilom,
Kružaše albatros ... Beše u porfiri,
Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:

Izgleda duh strasni Dioklecijana
Nad dragim se morem dalmatinskim širi,
U sunčano veče jednog Carskog Dana.

NOĆNI STIHOVI

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
NJine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Šume u toj pesmi, i šapću i struje;
I moja se duša jasno u njoj čuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom
Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom
Pogase lagano bele zvezde njene -

Ona šumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tužno, ko cveće i stene,
Moje mračno lice suzama i maglom.

JUTARNJI SONET

Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa

Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.

I osećam gde se budi, tihim šumom,
Uspavana duša stvari oko mene.
I miriše more ribom; dok za humom
Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene ...

Znam, nekad ko dete, u svitanje zore,
Istim ovim putem silažah na more,
I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.

Čujem i sad: huji ispod oštrih žala
Isti stih, još isti što me nekad srete -
Stih iz strofe ko zna kada započete.

ZVEZDE

Sa ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja ...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

LJUBAV

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

MESEČINA

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
NJenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.

A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.

A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.

VEČERNJE

Iz Cavtata

Zaraslo ostrvo u šumi oliva,
Ko crn galeb leži nasred morskih vala,
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, ko zaborav, nečujna i siva.

Penuši se talas i mirno celiva
Slano crno stenje na rubu obala.
Vidim vrh zvonika; to crkvica mala
Viri iz maslina, topola i iva.

Opet noć bez mira. I sad izdaleka,
Večernjega zvona kad se čuje jeka,
Pominjem te s bolnom suzom što se roni.

Nem, na izgubljenom valu, nasred vode,
Prve senke noći dok rastu i brode...
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni...

PRIČA

O plodu zbori cvet što padne,
I reka o huci plima;
O ognju sunca zvezde hladne,
A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne,
I krilo za prostor sveta;
O večnoj sreći oči plačne;
Pad zbori za trijumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče,
Da sav šum sfera taji...
Zvezde što padnu, to su priče
Da i smrt zna da sjaji.

NAPON

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem,
Prvu vest ljudskog srca.

ŠUM

Poće šum s gore jasenova,
Dade ga šumi jela,
I bukvi bukva, zovi zova,
Prenu se priroda cela.

Bivolje stado diže glavu: -
Je li to pesma o moći?
Ševa ču himnu nebu plavu,
Buljina muziku noći.

Jastreb se trže: eto lova!
I zec: zar lovac hiti?
Zvezda pomieli: gle, noć s nova!
A grob: o, da li sviti?

SUSRET

Jedne se noći beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.

SUNCOKRETI

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeći ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
"Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...

"Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!..."

S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

SETA

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu -
Sav gorki mir pesme što prasta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre -
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna -
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta -
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

PESMA MRAKA

Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
Dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.

REFREN

Znadem za neme sutone,
Kad sav šum zemlje nestane -
Gde srce za čas prestane,
A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,
Gde se sva svetlost prolije,
Da čašu tuge dolije,
Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli
U srca sjajne palače,
Pa tužna pesma rasplače,
Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,
Jeseni gorke, zgružene:
Sve stvari stoje združene,
Samo su duše samotne.

ČEKANJE

Dugo se u potoku kupa
Jutarnja zvezda; već zari,
A svud još strašna, i glupa,
I nema apatija stvari.

Prošle su zvezde i sati;
I talasi pod lukom mosta;
A svu noć ja čekah da svrati
Nekog svog neznanog gosta.

Sva koplja jutra duž neba,
Sva platna dana po dolu...
A obed od vina i hleba,
I lampa, još na mom stolu...

Da li je mogao proći
Moj prag u zamrkloj cesti?
Čekam i čekam sve noći
Tog putnika s nekom vesti.

PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

MEĐA

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje:
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...

A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.

ČOVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno -
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak - je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe -
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

SEME

U brazdu bacih seme kedra,
Te nepobedne svete srži,
Kojeg u svodu neba vedra
Nit oluj sruši nit grom sprži.

U svetlo jutro toga dana,
Bacajuć seme, rekoh: - Budi
U mojoj brazdi krv titana,
Ideja sile sva u grudi!

U prostor bačen glas što stremi,
Da ga nebesa budu puna!
I reč što nikad ne zanemi,
I večno budna božja struna.

A kao pesnik, ti ćeš biti
Stranac u svetu i u gori:
Od osama se što ushiti,
Od hladnih zvezda što sagori.

PUT

Da pođem uz reku, sve do vrela,
Da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Padne li zvezda s nemim mrakom,
I ode iz sene u senu,
Srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.

Gde je taj svetli izvor, šta je
Ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
Sve dublja i crnja je reka.

Da najzad s čistog zahvatim vrela!
Da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Tako selica jato gladno,
Sve more prešavši zračno,
Padne po trnju: za njim hladno,
A pred njim nemo i mračno.

POBOŽNA PESMA

Na čemu zidam crkvu, na čem?
Na steni, pesku ili blatu?
Liči li strašni angel s mačem
Sudiji mome ili bratu?

Na mostu među obalama,
Zbunjen i krvav od svog lanca,
Koga ću noćas sresti sama -
Ubijcu ili dobrog stranca?

Gospode, znam ti klicu čudnu
U svem mom dobru i u kvaru,
Jer ogledaš se meni u dnu -
Kao nebesa u bunaru.

Senka je tvoja dan što zari,
A ja te tragam u čas svaki:
O bože uvek nejednaki,
I drukčiji u svakoj stvari!

Hoćeš da saznam duhom holim
Sve zamke putem zlim i pravim,
Izdajstvo druga kojeg volim,
I laž u sreći koju slavim.

Ali ja stojim srca prazna,
Za svaku tajnu zla i dobra;
Ruku je moju snašla kazna
Za plode koje i ne pobrah.

Iskušitelju, pun sam straha,
Po bespuću i blatu stida;
Smrzavam od tvog toplog daha,
U tmi bez svesti, zlu bez vida.

Ali sam nevin, jer ja stradam;
I čist jer čekam dan otkrića;
I novorađan jer se nadam;
I pijan samo od tvog pića!

Hulim u misli koju rodim,
A tobom trepte moje strune:
Ne vidim puta kojim hodim,
Ali su oči tebe pune.

SUNCE

Kroz moj sad reka teče,
Sveta i obasjana;
Uvire sva u veče,
Izvire sva iz dana;
Svetla reč Bog što reče
Da plodi tlo Hanana.

Vinograd moj u strani,
I trešnje već u cvetu.
Odozgor u čas rani
Zazori celom svetu!
Tude se biju za nas
Večito Juče i Danas.

Na pesku moga vrta,
Razliven sav u zlatu,
Po sunčanome satu
Jedan zrak s neba bludi:
I ravnodušno crta
Put zemlje i vek ljudi.

SLUTNJE

Taj zamor bez sna i bez pomoći,
Bez želje za pir i za lovore:
U ove moje gorke ponoći
Sve slutnje doću da progovore.

Za tobom tragam kroz sve prodore,
Ženo, zlim morem slutnje tučena -
U mesečeve svetle odore
I magle zvezda sva obučena.

Prikaze svu noć slaze s tavana,
Sto noža moje ruke trebaju!
Noćas me kroz mrak, kao Gavana,
Na raskršćima maske vrebaju.

Kako su tamne noći zvezdane,
I strašne zamke praznih putanja!
Kako su pune redom bezdane,
I kako kobni glasi ćutanja.

PESMA

Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.

GOZBA

Kad prođu dani, ko će znati
Da kaže povest o njima —
Prolaze kao ludi svati,
Na belim i besnim konjima.

Ja rasuh pesmu kao more,
Svi od nje zvuče gajevi;
I blaga koja u dnu gore
Čuvahu ljuti zmajevi...

Minu sa svojom ovitom celom
I ljubav s njenim bolima,
Sa paževima i sa velom,
Plačna u zlatnim kolima.

A krv još puna žeđi besne —
Žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
Kao kad tiran piruje.

Kao da u sjaj mojih voda
Još suza nije kanula,
I da je jutros s mladog svoda
Prvi put zora svanula.

BOGU

Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

NATPIS

S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči
Na oba sveta gledaju —

Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.

Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.

SENKA

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao voć bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje —
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca...

No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

JESENJA PESMA

Prvi vetri s cveća nose
Sve peteljku po peteljku,
Selice za gorske kose,
I zvezde za crnu reku.

A ništa me ne pogleda
Još jedan put; sve nestaje,
Sve se žudno ovde preda
Ovoj smrti koja sjaje.

Sve su oči zasenjene
Tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
Zažudi da umre potom.

Vaj, zna samo duh čoveka
I za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
Koje plodi ista reka.

Zašto	Mesečina	Ponoć
Poezija	Večernje	Jablanovi
Zimski pastel	Priča	U sumraku
Podne	Napon	Padanje lišća
Rimski sonet	Šum	Akordi
Samoća	Susret	Poznanstva
Pored vode	Suncokreti	Tišina
Kraj mora	Seta	Jedne večeri u suton
Selo	Pesma mraka	Dubrovački madrigal
Lato	Refren	Duša
Slušanje	Čekanje	Pesma ženi
Dubrovački reqiem	Pesma	Zalazak sunca
Dalmacija	Međa	Povratak
Noćni stihovi	Čovek govori Bogu	Čežnja
Jutarnji sonet	Seme	Novembar
Zvezde	Put	Morska vrba
Ljubav	Pobožna pesma	Sat
Sunce	Slutnje	Pesma
Gozba	Bogu	Natpis
Senka	Jesenja pesma	Ave Serbia