| U svetu vernika i verolomnika | |
|
|
Neka priča šta
ko hoće,
najbolje je biti voće.
Čim je vrijeme
da se cvate,
već bacaju pogled na te.
Dok si zelen,
blago meni,
prođes kao svi zeleni.
Kad zarudiš,
kad se zrije,
svi te žele - ko će prije.
Ako niste skloni
kvaru,
čuvaju vas na ormaru.
Čuvaju vas u
vitrini
i prirodnoj veličini.
Ti mirišeš, širiš
nadu,
izbjego si marmeladu.
Dok si bio baš
si bio
zadatak si ispunio.
Neka priča šta
ko hoće,
najbolje je biti voće.
Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.
Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.
Da vidiš prostranstva!
Samo -
odavde se nikuda ne može.
Evo u stvari
kako je to bilo
Tada sam ja bio vrlo neobičan
bio sam već gotov čovek
imao sam svoju dragu
i imao jednu tajnu
A kad imaš jednu
dragu
i kad imaš jednu tajnu
odna su to po dve drage
i dve tajne
I povedoh jednog
dana
svoju dragu
tajnim putem prema tajni
A pomisli moja
draga
da ja nemam drugih tajni
do put tajni
kojim smo se uzverali
Al ja sam jos
nadmoćan bio
Pokazah joj jedno drvo
čudna roda
i gledasmo zagrljeni
u plodove previsoke
A pomisli moja
draga
da ja nemam drugih tajni
do to drvo
i put tajni kojim smo se uzverali
Bi mi žao moje
drage
jer ja sam jos nadmoćan bio
pa joj rekoh svoju tajnu
Ko god ne sme
da se popne
taj crvljivim plodovima
pokušava stresti zrele
s onog tamo moga stabla
s kog još niko nije jeo
osim mene
To je bila moja
tajna
To poželi moja draga
A što želi moja draga
to ja želim
I počesmo da tresemo
Bodrila me moja
daraga
sturo voće dodajući
a pokupi posle sama
na maramu
sve što pade
Pa smo onda slatko
jeli moju tajnu
i plakali od radosti
Kako ne bih zaplakao
Tu je bila moja draga
koja plače od radosti
jer marama puna beše moje tajne
I još htela moja draga
Ja rušio i kupio
na maramu
Ona jela
prosipala - a još htela
Sve mi manja
postajala
Sve se više odmicala
Mahnula mi iz
daljine
sa sredine tajnog puta
I nestala
Plačući i posrćući
od radosti
Sad sam ja tek
gotov čovek
mada nemam svoju dragu
niti imam kakvu tajnu
mada nisam neobičan
al tek sad sam
gotov čovek…
Urasta reč po
reč u pesmu ni o čemu
Možda smo mnogo željeni - a željni.
Kao da smo ušli
negde gde se ne sme
a ne smemo izaći
jer čekaju nas - sramne.
Živimo mnogo željeni - a željni.
A ti si tek jedna
ako si sebi jedina
i ne znaš šta bi
u želji da nikog nemaš
i da ne budeš sama.
I kao da uđosmo
negde gde se ne sme
sakrivam o tebi pesme
u pesmu ni o čemu
I nestaje nas
željenih - a željnih.
Pukla ravnica
a pukla brana pa nema o što
da udari val…
Voda ko horda - horda ko horda…
Mrsi se gusti
ivik crni se pusti šljivik
uz vodu uzvodno vrbe se vuku
gole i bele kao da slaze topole gaze
dignutih ruku
za njima jablan jedan juri
svijen u struku…
Već grca grmlje
već škripi hrast
još majka bira smer još plačem ja
još sused psuje još sunce na nas zja…
Plivaju vidre,
plivaju daske, plivaju krave
leti vika kruži ptica pliva plast
na njemu roda, za njima krov, sa krova zov…
I viče ko čovek i klikće ko ždral…
A nema o što
da udari val…
Nebo voda ' voda horda…
Pukla ravnica
a pukla brana pa nema o što
da udari val.
Što ja ne bih
pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:
Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.
Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.
A tek posle da
proveriš
pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava
čak i nisu neka brda
Pa da onda gledaš
sebe
da se čudiš
da se pitaš
šta bi da poveruješ
Ali da sve kasno
bude
Pa da plačeš kad ja odem
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
a ta brda
sasvim plava.
Zašto ne bih
pokušao
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.
Ili se tu neko nevažan rodio il' je neko važan umro.
Kuće niz uzbrdicu
malo.
Ko plačne oči prozori kosi
tužno tišinom toče odahnuće
i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.
Je li to uz rođenje
još jednoga našeg?
Ne znam to,
nit znam ćud ovdašnjih pasa.
(Kod mene znam
ih - svi su lajadžije
sa psećom snagom za pobeglim,
ma kim)
A tu je tišina
ko da nema pasa,
kao da se ovog časa
seje nevidljivo seme
iz kojeg će nići šuma čarobnih štapića
ili možda kvrgave kruške parastos čine
crknutim psima
ili suhim jablanima
ili onom promrzlom golubu
koji je juče dugo umirao
klonuo na cesti.
(I neko pređe: Neka crkne, reče,
mršavo ptiče nije za jesti).
Vidim:
vernici i verolomci sviraju na istoj fruli
podlog pastira
koji je ovnu branitelju odbio rog
da ga učini krotkim.
Krilaju spevovi
suncu iz senke suncobrana.
Jedna se tačka vrti oko sebe -
htela bi da se metamorfozira.
Nebo bi palo
srušeno tišinom
da se jablani ne ukočiše.
Ni šuma nema.
Pre da se neko nevazan rodio...
Tiho kao da će
popci propevati
u svetlu vernika i verolomnika.
Grešio sam mnogo,
i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo,
učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem,
nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
Dva su jarca
vrlo prosta
pošli preko uskog mosta
jedan s jedne strane drugi s druge strane.
Skupili se navijači
da gledaju ko je jači
ili jedna starana ili druga strana.
Stali jarci pa
se mjere
onda poče da se dere
jedan s jedne strane drugi s druge strane.
Sklanjaj mi se
ružna stoko
baciću te u duboko
viče jedna strana viče druga strana.
Kad su došli
nasred mosta
jedan reče - sad je dosta
i sa jedne strane i sa druge strane.
Vratimo se svako
sebi
da do tu?e došlo ne bi
ni sa jedne strane ni sa druge strane.
Vratiše se pa
se smiju
pusti ljude da se biju
i sa jedne strane i sa druge strane.
Vi ste ovu priču
znali
niste ni vi s kruške pali
jedan s jedne grane drugi s druge grane.
Na mene si gledao
poprijeko
Rekao si - Budi i ti neko
A to meni nije
teško biti
Samo kad bi neko bio i ti
Ja sam tebe hvalila
pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima!
Tako lažuć stigli
smo daleko
Po meni si i ti sada neko
Ne vređaj me,
ne pravi skandala
Ja za tebe nisam više mala
Među nama računi
su čisti
Svađamo se zato jer smo isti.
Povlačim se u
svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova
Digao sam ruke
od skandala
od prošlosti i pogrešnih zelja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja
Povlačim se a
ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.