Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.
Tol'ko se minulog
leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.
Pa tek što sam
sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.
Ne znadoh da
je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.
Pa prihvatih
se za granu, tražeći od nje spasenja.
'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta iskušenja?
Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Nebeskih svetlila
nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.
Budim se, a iz
mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.
Izdignem ruku
ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l' krošnja mog krvotoka il' srebrom maslina lista.
Ko kuca? Je li
to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, veđ ludo od uzbuđenja?
Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
I vidim da, osim
mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.
Sve što se napilo
sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.
Negdašnja sazvežđa
više s neba dažditi neće,
al' druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.
Varnicu hvatam
u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!
Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Kamen li dohvatim
rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.
I vidim: gube
se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.
Ja ću ga čekati
mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
paš?u u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.
Pa zato ne strepim
više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zra?im i Sunčev dvojnik se menja
...I pevam da
mi čas ovaj ne ode u priviđenja.
Tri noći, tri
puta opčinjen bejah od trave.
Mesto meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,
A travu poznavao
nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,
pa strepah već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.
Tri noći, tri
puna dana minuše bez svetla žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.
Tri dana, tri
teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta svud vlada svemoćno trava.
Do podne svakoga
dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovog sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.
U snovima, do
ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.
Od ponoći, strasno
žuđah da se spasem travnih čini,
al uzalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.
Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.