Stojte, galije carske! Sputajte moćne krme,
Gazite tihim hodom!
Opelo neko šapćem u podne puno srme
Istopljene nad vodom.

Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik,
San umoran hvata, leži brat do brata,
Leže zlatne senke, znakovi udesni
Jednog davnog, nikad dopevanog rata.

Zar ne osećate kako more mili
Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli?
Dok u podnevnoj sumaglici čili
Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.

Tu, gde besposleni turist snima barke,
Sa slamnim šeširom spuštenim na čelo,
Hram nazirem, stvaran ispod letnje varke
Mora što treperi dok šapćem opelo.

Šapćem ga u sebi, da ne budem smešan
U oku vodiča što rutinski brblja
O Nausikaji, sasvim neumešan
U moje opelo i hud udes Srblja.

Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni
Vozite s pola gasa.
Misao jednu gorku hoću da razobručim,
Makar u pola glasa.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda…
Samo da unuci u njihovoj senci
Krvare zbog istog, nedohvatnog ploda.

Zato se tu Sizif sa Tantalom grli
Ispod vode, meni svete, kojom pluta
Pena od trajekta koji kopnu hrli,
Narančina kora, mrlja od mazuta…

I proći će mnoga stoleća, ko pena,
Kako reče pesnik u samrtnom znoju,
U vrućici rujnoj; al velika smena,
Koju sanjao je, još gine u stroju.

Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim
U omaglici dana.
Pred nevidljivim hramom otvara se i bridi
Nezaceljena rana.

Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera,
Odlomke bezveznih razgovora letnjih,
Provučem taj šapat; moja je namera
Da pošaljem signal kroz statiku smetnji.

I kažem: ipak mirno počivajte;
Nije ovo podne ono što nas spaja,
Nego jedna povest koja dugo traje,
A vas usijava do crnoga sjaja.

Pa podnevno ovo sunce crno biva
Unutrašnjem oku putnika pevača;
Dok mi pogled klizi po ploči zaliva
Sa još svežom brazdom promaklog tegljača.

Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta
Makar nesvesno oda.
Ne smem da ištem više. A istorija košta:
Krv ipak nije voda.

Mačevi dački, sekire Japoda,
legije rimske i horde Tatara,
ili vitezi s vizantijskih voda,
krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
zbratimio je orlove i čelik;
tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
a zemlja, starog gospodarstva sita,
sve novo želi, da, kada bi palo,
i njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
a zemlja im je žedno mozak pila,
krvlju su tekli svi potoci njeni
i dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
krv nova siti. O, zemljo oluje,
mrko ti čelo strašne kapi škrope
i čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spašava?

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

PROSTA PESMA

Još poslednje pusti s violine glase
I hajdemo onda slušati talase.

Gle, kako je vedro, a čamac se njiha.
Sada nek se čuje pesma tiha, tiha.

I neka poteče i nek dragoj reče
Da sam njen u ovo mesečasto veče.

Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.

BEZ DOMOVINE

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jenda celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom k'o dželat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noc nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dana u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom ko opelo budi,
Strah jedan nas goni s pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

Samo jedan put će odogovor dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, i gde gleda mati
S nevericom sina.