| Krevetac za caricu | |
| Ne donosi ručak majstorima | |
| Lenki i Lazi u spomen | |
| Vatra za kopitama | |
| Hajdučka ljubavna pesma |
Davnu tišinu
dobrih brda
Stakleni pokrov dalekih leta
U snu rikom načinju krda
Što jure daljinom sveta
I budim se al ista slika
Pritiska oči i sluh truje
Iz sna je u javu prešla rika
I još brdima odjekuje
O kad će ono svetlo podne
Kad jaja u gnezdu ćute
I kad se tele u kravi smeje
Da duša uđe u reči rodne
Da se ponovo zavuče u te
Pa neka i dalje veje.
Ko planinu kada
mine
Drag osmejak mesečine
Zapaljeno tvoje telo
Tamnu nojcu čini belom
Vrati me u davna leta
Kaćunica ispod smeta
Rumenilom tvoje jeze
U snu duša njiše breze
Njiše njisak kad ožive
Zapaljene konjske grive
Lomi reči ko brstine
Vetar zdenut u krstine
Mesec tamu kad večera
U dva oka dva jezera
Dva jezera dve košute
Iz sna vraćam u kožu te
U kožu te i u telo
Da mi svaneš jutro belo.
Ne
vidim senku konac ruku
Ne čujem da iko iz tame cima
Ali u vazduhu po tajnom zvuku
Osećam da mene i njega ima
Niz laki putić lagano tapka
Jašući na svom jagnjetu duša
A u prašini otisak papka
Zemaljski znak je da si kušan
I da će ove tanke niti
Kad jagnje mine mimo sela
Dušu iz čamca odrešiti
Da se po druge obale vrati
Da ih preveze čamcem tela
Jer same ne znaju preplivati.
Vraćaću
se tvome smehu čistom
Zaogrnut onim davnim letom
Dok se gora zaodene listom
Crna zemlja i travom i cvetom
Prikupljaću jednu snagu malu
Da pod strmim čelom nađem sana
Da prezimim u tvom ogledalu
Od Mitrova do Đurđeva dana
Sklapat oči i trpeti muke
A čuvaću ruke što srele me
Pod jezikom u reči skrovite
Odmetat se pesmi u hajduke
I štedeti rane za meleme
Za u dane one brestovite.
Ne
nisam ja ovo pisao
Same su reci iz mene tekle
Gospode zar sam plucima disao
Ono što usne nisu rekle
Samo
je jezik ispod nepca
Nepomican i bez trzanja
Kroz tišinu proveo ždrepca
Nad nemim ponorom rzanja
Niti
sam ja ovo cutao
Usna je sama pevala
Rimovale se tišina i tama
Bolno
sam pogledom gutao
Daljinu dok je sevala
Vatra za kopitama.
Po
tamnom krilu neme ponoci
Meke i bez Đurine pomoci
Minuše
pucinom dve lake senke
Lazinih ruku oko Lenke
To
leptir krilom pomera raj
Za Brankom u hridovit kraj
I
plav miris jorgovan trese
Lenkino cutanje kad smeje se
Imaše
u sebi neceg lanjskog
Lazina tuga iz Crnjanskog
To
po dnu jezika srpskog gori
Živ jedan tumul na Fruškoj Gori
Kada
cari zakone pogaze
Kad ne bude na zemljici leka
Mora negde ispred puste staze
Doci seka da ljubi meneka
Kad
ustane kuka i mandžuka
Kad navale špijuni i žbiri
Mora tvoja lekovita ruka
Tvoja usna doci da me smiri
Ako
nema Stoje i Stojana
Neka nema do trista majstora
Samo neka tvoga smeha ima
Ne
silazi u dolinu dana
Vila kulu oburdati mora
Ne donosi rucak majstorima
I
Da se zgrušamo u svetlosti
Kršteni meki blagi nežni
I neka onaj vetar prosti
Nosi kroz leto dašak snežni
Nek
se golubi u lepetima
Našeg boravka na zemlji sete
Kad su nas peli sepetima
Na plavi tavan od planete
A tamo nek se duše plave
Nek po beskraju oko diše
I nek se pojavi plava svita
Neka
pucketa iznad trave
Krilo kad gipku tugu njiše
Dok pod njim gore zlatna žita