Поезија Ненада Живковића

 http://www.tvorac-grada.com/

МОЋ ИЗ НЕМОЋИ

 

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

На маргинама небеског крика
прикованог за земљу

     Безброј младих здравих људи код нас и у свету траће свој живот у ништа, чаме без идеала у равнодушности и малодушности, проводе га у јефтиним забавама по кафићима и ноћним клубовима, хране се преко телевизије свакавим шљамом, кад се не ваљају у прљавштини и не посрћу у зла као што су алкохол, дрога и проституција, женска и мушка, те разна насиља, убиства и самоубиства. Већ деценијама походим своју завичајну Морачу, велику поему вечности коју су тектонске космичке силе створиле кроз десетине милиона година, а која, осим величанствене природе, има такође величанствену повест, праву хомеровску поему, како за историју народа морачког написа некада Јегор Коваљевски.

     На жалост, током толиких лета проведених у својој горској и епској постојбини изнад које се још увек вију орлови, скоро никада не видех младиће и девојке да посећују тако изузетно поднебље, како би се прожели његовом природом и историјом, обогатили своју душу и своју љубав призорима већности, напојили се стедрим и чистим сунцаним луцама, јеком вода и хујањем ветрова, бескрајем видика, ројењем сазвежђа… Уместо тога, скоро сви проводе дане и ноћи по градским јазбинама, у диму, у заглушујућој буци и галами, у пијанчењу, у веругању и копрцању телима као изводећи неке игре, да би кад би увелико превалили дан појавили, јадни и мамурни, са великим људским стадима која се лети крећу из градова ка мору, да се увале у устајалу и најчешће загађену водурину.

     Зашто почињем овако издалека ово штиво о песмама Ненада Живковића? Зато што овај сада већ зрели човек, тешки инвалид још од свог рођењу 1963. у Великом Градишту, осуђен целог свог живота на непомичност, носи у себи, за разлику од ових духовних инвалида, вишеструки идеал човекољубља, родољубља и богољубља, што се савршено очитује из његових песама. Његова телесна обогаљеност постаје сасвим споредна и занемарљива пред његовом широком душом, пред његовом луцидном свешћу о добру и злу у свету, пред његовом полетном маштом која прелеће васељенске просторе. Он сам за себе каже да је Sky Seeker , Неботражитељ.


Ненад Живковић

     Довољна су понекад само неколика стиха, као на пример ова: кажу да је жеђ за слободом / јача од жеђи за крвљу / и то ми смрди на превару , па да асоцирамо, како на прошле тако и садашње догађаје чији су протагонисти, сада као некада, препуни заклињања да све што раде то чине за усрећење тог и тог народа или читавог људског рода, а у ствари задовољавају своје крвожедне пориве и вољу за моћ. Нешто што смо ми Срби горко искусили како са комунистима, тако са западним хуманистима. Не никада нису били људи / само су се претварали , горко констатује песник.

      А ево у овом дистиху и шта се десило са силницима који дeценијама трубљаху, заглушујући сваки други глас, о братсву и јединству народа и народности Југославије и о њеној трајности док је века и света : бивши јунаци спремни на бег / рањивим рукама стежу поцепан стег . Или ова слика великог српског полома и пораза крајем XX-ог века: пропала је велика слава / одоше велика дела / јос само мртва глава / чека крај опела .

      Ненад Живковић види поглавито узрок тога страдања у неслози, у братоубилаштву где освета мртвих надживљава освету живих , у слуганству и издаји - што јунаштво стекне, то издајство прода - пошасти које харају Српством; да би излио ту своју муку у песмама као сто су : Еј, Србијо, просто ти било! , Српска беспућа, Не будите успавану будућност, Клетва и заклетва , Потопи се Шумадија цела , Белорепа вучица која већ прераста у метафору свеопштег зла, неку врсту песниковог виђења савремене Звери Апокалипсе.

     Међутим, далеко од тога да песник остаје само на тој својој горкој дијагнози српске коби, он, напротив, са својим родом састрадава, питајући се у једном тренутку: сме ли звекет мача / плач детета да надјача ? , да затим пусти ову сузу над судбином народа свога : у збегове Српство к'о у обор хита / иза леђа оста – небо и Крајина . Опет се из своје физичке немоћи песник духовно моћно, саосећајно, родољубиво оглашава за разлику од оне своје сабраће, телесно здраве и читаве, која остају немушта, налазећи овај или онај алиби да оправдају своје ћутање или певање о нечему сасвим десетом, кад не досољавају на ране рода свога.

     И таман кад смо мислили да нам је, овим првим својим циклусом, песник све рекао, он развија у другом циклусу, још ширу прићу, односа човека и жене, коме даје васељенске размере овим међу низом других сличних стихова: тразим те по Млечном путу / сачињавам те од звездане прашине / мешам са дугиним бојама.

     Или: сети се како смо једном / небом котрљали стене / горали океане голим телима. Или пак: осврћем се горе / чујем са висина / шапуће ми небо / добићете сина . Али песник зна да буде и земаљскији кад каже : видим те у капи росе / испод дуге, на облаку / и млаку у дивљој јагоди. Та пустоловина човека и жене, саздана такође од блаженственог и болног двојства, тај спој два бића, која урањају у дубине једно другога, одвијају с се у окриљу Великог Свега: земља, семе и тело / све се стапа у једно цело.

     Не зна се да ли све ово песник доживљава или само умишља, но то је сасвим споредно, будући да он ствара уверљиве поетске слике које досежу врхунац овом молитвом Творцу, насловљеном С Вером у срцу, с вером у Бога , која почиње:

Реци, Оче, шта се скрива иза
Оног светла што ме тако мами
Смем ли да га погледам изблиза
Моћно сунца занавек изгрева
Да пркоси свеколој тами
Та ми тама тело сагорева
Знам да љубав чини Твоје нити
На разбоју Твога вечног ткања
Ал' за мене да л' је може бити
Па да спознам разлог постојања!

Па се даље магистрално одвија:

Ево овде пред делима Твојим
Желим да се повинујем смерно
Немам ноге, не могу да стојим
Ал ' ме пусти да заволим мало
Да ми тело болно и чемерно
Не би дубље у амбисе пало
Подари ми топле усне жене
Једну Веру да загрлим нешно
Да дозивим све топлине њене
Нека буде сто је неизбежно!
...................................
    Песма антологијска и чији се стихови, као и из низа других, сасвим природно сами намећу за памћење, насељавају се у њему, што је одлика сваке (из)врсне поезије.
      Али ово није једини подвиг Ненада Живковића : ту Жену, ту Веру налазимо уснулу у мермеру на порталу, на улазу у његов чудесни Град, који је основао пре пет година, мислим на његов разноврсни и богат сајт http://www.tvorac-grada.com/ преко кога, опет веран себи Неботражите љ у, планетарно мисионари за Српство, за њ егову културу, њ егову духовност, њ егову истину. Као што то чини из Бе ч а један други стваралац, Петар Милатовић , чијим смо се посредством срели, преко њ еговог сајта http://www.istina.at/ , наравно српска истина која је истоветана са Божјом истином, и која са те трибине планетарно зари и зрачи.

Париз, крајем априла 2007.