Idem po tvrdom kamenju, dobro opremljen, naoružan i tehnički i ideološki, idem da branim… šta da branim, sunce ti…?! - Pa ovde sam nekada lumpovao sa društvom. Od koga da branim? Od okupatora!? - Pa ja sam za njih okupator, agresor… i šta ono beše još? - Pa lepo! Sad dva okupatora idu da brane jednu te istu teritoriju.

More jebem li im majku Hrvatsku… Čekaj stani…! A šta ako taj u koga budem pucao nije Hrvat? Pa bivša Hrvatska je puna Srba! Boga mi tu nešto nije u redu. A zna li onaj tamo šta sam ja po nacionalnosti? Zna, đavola! K’o i ja što znam o njemu. Pedeset godina te niko ne pita ni ko si, ni šta si, a onda, tek onako: šlem, ranac, puška u ruke i - cepaj burazeru!

Cena slave je uvek visoka ako ne postoje makar tri razloga da se za nju pogine. Tri razloga? Da me ubiješ ja ne vidim ni jedan jedini. Jebeš mi sve ako znam zašto sam ovde!

Javim se dobrovoljno za streljački stroj. Uhvatili smo jednog dezertera. Pitao me komandir zašto se baš ja javljam.

• Kako: zašto?" - zabezeknem se ja. - "Pa ja sam mu najbolji prijatelj! Znamo se još iz školskih dana! Ko će to bolje da uradi od mene!"
• A, tako! E pa, onda u redu. Može, zašto da ne!"

’Ajde fala bogu da jednom vidim u koga pucam. Do sada sam sve puc’o u prazno. Ne znam ni u koga, ni zašto. Ovde je bar sve jasno. Imam metu, imam razlog, sve čisto k’o suza. Moj prijatelj se neće uvrediti. Pa Srbi smo, majku mu! I on bi za mene to isto učinio! Ili ja za njega, ne znam tačno ko tu kome čini, ali nije bitno.

Roditeljima smo javili da je hrabro poginuo na frontu, i da smo ga proglasili za narodnog junaka. Majka je cvilela, otac je bio ponosan. I ja sam bio ponosan na svog najboljeg druga. Bože moj kako je malo potrebno da čovek bude srećan.