NA GOLOJ LEDINI

 

Usne su jedini parni organ koji se ne deli na levi i desni, već na gornji i donji, i to im daje neku posebnu moć, prioritet nad ostalim delovima tela. Dok je gledam kako dok leži na postelji njene usne idu levo i desno, i vuče me da svoje usne ukrstim sa njenim. Ne smem ništa da pokušam, shvatiće me pogrešno, izgubiću i ovo malo zadovoljstva koje trenutno imam. Usne. Sočne, jarko crvene, nadmoćne. Kako mrdne njima baca me u depresiju. Stiskam šake, šapućem u sebi, plašim se da me ne čuje. Ima ona i oči, u koje tek, ne smem ni da zavirim, jer će me pročitati. Usnama još mogu i da zavaram, očima ne. Podšišali su je kratko da joj kosa ne smeta, da mogu i ja nju da pročitam, a ne samo ona mene. Greška! Iza te kose mogao sam i ja da se sakrijem. Sada smo na goloj ledini. Ima posekotinu na obrazu, i modricu ispod oka, i rupu u nozi, i ranjeno telo… koliko je samo ljudi stradalo spašavajući ovo divno stvorenje, a ja ga izlažem sramoti svojim bludnim pogledima. Ljubav je strašno lako pretvoriti u svinjariju, ali joj leka nema. Lepa, ružna, slepa, odana, ukleta, pristojna, nepristojna… ljubav. Nešto šapuće, bunca u snu ili razmišlja poluglasno, drhtim. Okreće glavu, gleda me… drhtim još jače… neću izdržati… onesvestiću se… Usne mrdaju, kako me izluđuju. Hladno je. Već mesecima ne greju. Sestra medicinska je uvija u ćebad, ja plačem u sebi. Ne mogu joj pomoći, a želim. Gleda me kroz trepavice, da li išta razaznaje? Ne znam samo kako je moguće da smo u istoj sobi. Jesam li ja u ženskoj, ili ona u muškoj sobi? Njima to više ništa ne znači, trpaju gde koga stignu. Svesna je, zenice su joj čiste. Zna gde je, ali ne zna zašto. Oblizuje usne, one iste usne koje bih i ja polizao. Svaki rat je imao svoje princeze, i svoje kraljice, za koje je vredelo ratovati, jedino ih ovaj nema. Zato je jedino ovaj rat proglašen za besmislen i nepotreban. Nema očiju, nema usana, nema ženskih grudi zbog kojih je trebalo probosti muške junačke grudi. Trza se. Usne joj poplavele, sestra joj daje injekciju, još jedan laki trzaj. Sve je uzalud. Sestra je rutinski pokriva po glavi, šta se moglo uradilo se. Otkrivam joj lice da ga vidim još jednom. Suza? Da, moja suza, na njenoj ledenohladnoj koži. Šta bih dao da je obrnuto. Odnose je. Žmurim, i vidim. Sočne, požudne usne kako mi prilaze, a mi sami. Sami na goloj ledini.