IZA HORIZONTA

 

DOLAZAK

Kroz pukotinu brda, na tamnoj pozadini neba, sliva se vreme u obrnutom pravcu, zastane vetar na trenutak, pa zemlja nastavi da se obrušava, nazire se obris, iz šuštanja lišća izvire lik, dočekuju ga ruke siluete, konture noći razlivaju se, nestaju, prazni se vreme, sve je pusto, nestvarno…

Pred njom je stajao starac izboranog lica, duge bele brade, čvornovatih izgrebanih ruku. Na sebi je imao pocepane krpe, komade odeće nejasnog tipa. I pored svega imao je pogled, moćan pogled tamnih očiju, očiju tamnijih od noći, svojim tamnilom odskakale su od crnog neba, nadcrnile su ga. Prodirao je njima do kostiju, bilo je nečeg plemenitog i uzvišenog u njima. Ako je telo izazivalo dozu straha, oči su to potirale. Svojom naboranom rukom prineo joj je sud sa nekom mirišljavom tečnošću pod nos. Ispila je sa nasladom. Osećala je kako joj od nogu, naviše, nadire snaga, osećala je kako se puni, sve do glave. I to punjenje kao da je doprlo do svesti.

Starac je otvorio vrata kućice u kojoj su se nalazili. Kroz njih je ušlo prvo jutarnje sunce, a za sunčevim zracima ušli su kučence, mače, par insekata i svež vazduh, koji joj je ulio dodatnu želju za životom.

Kroz otvorena vrata videla se planina. Sve je bilo okupano suncem, i sve je mamilo da izađe.

Prišao joj je, otkrio njeno golo, izranjavano telo, bez stida skinuo krpe, koje su upijale mokraću iz nje, i opet je pokrio starim ćebetom. Mokre krpe je bacio u kofu, oprao ruke u lavoru, i vratio se do nje.

Mače joj je uskočilo u krevet, zagnjurilo se uz njeno lice, što je još više učinilo srećnom. Živo se živim napaja.

Još jedno mače popelo se na nju, ugnezdilo se između dojki, i zaspalo. Starac je hteo da ga skine.

Izašao je, a ona je zaspala.

UPOZNAVANJE

Probudila se kada je podne već poodmaklo. Izvukla se iz slamarice, krpâ i ćebadi, stresla je mačiće i mrave sa sebe i, onako gola, krenula ka izlazu. Nije se osećala nelagodno, naprotiv. Napolju je sve vrvelo od života. Kokoške, guske, svinje, koze, krave… svega je tu bilo.

Čučnula je i olakšala se. Topla mokraća presijavala se na kasnom večernjem suncu. Doba dana je bilo teško odrediti.

Otišla je do reke, stotinak metara dalje.

Skočila je. Svakim delićem kože uživala je u draži kupanja. Ovo kupanje joj je tako silno trebalo.

Trljala je. Činilo joj se da se cela reka peni. Sipao je još jednom. Posle jednog sata, ili čitavog veka, izašla je. Nije osećala jezu, kao obično posle kupanja. Naprotiv. I vazduh se, kao i reka, prilagođavao njoj.

Sela je na tronošku, pored vatre na kojoj se peklo pile. Mirisalo je zanosno. Tek sad se setila da je gladna. Iako se trudila da suzbije stid, ipak su ruke instinktivno pokrivale grudi, a noge se grčile da sakriju koliko se sakriti može.

Ponudio joj je batak koji se pušio. Jeli su lagano, ćutke. Za nekoliko minuta pile je nestalo sa skromne trpeze. Kosti su bacali psima i mačkama. Dok su jeli ona je pogledom ispitivala oronulog starca. Bio je toliko iscepan da mu se čak i muškost videla kroz krpe, kao parče osušene kože, koju je neko naknadno prišio. Skrenula je pogled da ne bi bila uhvaćena kako ga bestidno posmatra. Bilo je kasno. On ju je opet pročitao.

ODMOR

Kad je pojela i posledni zalogaj, legla je na travu i prepustila se poslednjim sunčevim trzajima. Jedno mače leglo joj je preko ženskog obeležja, kao da je želelo da je zaštiti od požudnih pogleda nezajažljive i uvek gladne prirode. Izgledalo je kao da dva mačeta leže jedno preko drugog. Bele dlake stapale su se sa crnim i prelivale u boju predvečerja.

Disala je ravnomerno sa jednom rukom ispod glave, dok je drugom milovala mače. Starac je ostao pored vatre pušeći lulu. Domaće životinje su polegale, divlje su izašle, zajedno sa gmizavcima, insektima i noćnim pticama. Smena glumaca na pozornici, koja se nikada ne gasi, obavljena je tiho i neprimetno. Par noćnih leptirica izgorelo je u vatri, njihova žeđ za svetlom bila je zadovoljena. Svesno ili nesvesno, tek - prešle su u višu dimenziju. One tek sad znaju istinu. Nema vatre, one je obmana. Vatra je prolaz. Tajni prolaz iz nižih u više sfere postojanja. Ceo život je samo jedan plamen, i naša ljuštura ne zna način kako da u njega uskoči. Sove, skakavci, zmije, kornjače, slepi miševi, pauci… svi oni idu zacrtanim putem, i u mraku vide zračak, svoj plamen u koji neminovno stižu. Sagorevaju u jednoj da bi se rodili u drugoj dimenziji. Svest prelazi u svesvest, ostavljajući sujetne i samoljubive životodršce da se batrgaju u mulju sopstvene besvesnosti.

Evo ga i mesec. Svi smo opet na okupu. Dva mačeta, koja se već uveliko igraju po golom obasjanom telu, skrivajući se iza dojki kao iza brda, ona - bar privremeni vlasnik ovog božijeg dela, i on - starac od, ko zna koliko godina. To sada zna jedino ovaj mesec, ali on neće da se meša, on je tu da uveliča a ne da umanji lepotu življenja. Pauci, kao mali patuljci, uporno pokušavaju da je vežu svojim tananim nitima. Svaki njen uzdah vraća ih na početak, ali ne baca ih u očaj, naprotiv. Svaki put započinju mrežu sa još većim žarom. Znaju oni dobro da će, pre ili kasnije, uspeti, i da samo treba biti strpljiv. Ona ide ka njima, ne oni ka njoj. Ona to ne zna. Ovaj sjaj se mora obuzdati, samo Sunce ima privilegiju da sija doveka, samo njega niko ne može da oplete.

Starčeva lula se dimila dok je on zamišljeno ćutao. Reka, kao živo biće, vodi neke svoje dijaloge, vodi ljubav sa vilama i brdima, ko se ogreši o nju - biva potopljen, ko joj se približi srcem - biva uzdignut, takva je reka, surova i plemenita, moćna i svemoćna.

Skočila je u vodu i prepustila se. Ona još nije stigla. Svako pliva u svojoj reci.

Nebo prolama čudesan znak

Dolinom se valja poslednji greh

Na zemlju se spusta poslednji mrak

Hijene započinju svoj večiti smeh.