ISPUŠENA CIGARA

Kako samo život podseća na tu jebenu cigaru. Neko nas puši, neko se gorko truje naslađujući se nama, a na kraju će nas zgaziti kao opušak. Jedino pravo koje nam pripada, jeste pravo na čizmu - koja će nas zgaziti. Zato uvek biramo slabije od sebe, neka to gaženje bude što bezbolnije. Ako ne iskočim iz prosešnosti, reći će mi: "Neka mu je laka zemlja”, i gaziće mi po grobu. Opet ta čizma, taj đon koji strpljivo čeka baš na mene.

A sećam se… tog beskrajno dugog dana u Sarajevu. Ti - muslimanka, ja - Srbin, a do to niko nije primetio. Čak ni nas dvoje se nismo toga dosetili. Iz te ljubavi iznikao je brak, iz tog braka deca, sin i kćerka, i deset godina - ej, deset godina! - popreko se nismo pogledali, a onda… E, onda su nam pogledali u krštenice koje nismo imali, u rodoslov za koji nismo marili, u prezimena koja smo, usled prečestog korišćenja nadimaka, većpomalo i zaboravili, i tu je počeo drugi deo ljubavi. Jedan neoskrnavljeni brak postao je möra za četiri duše. Kako će nam se deca prezivati u tim novim krštenicama? I kojom će se verom predstavljati. Je li bolje da sin bude musliman, a kćerka Srpkinja, ili obrnuto? Ili da oboje budu jedna vera? Ili je, možda, bolje da ih nikada nismo ni stvorili? Trebalo je da te ubijem noć pred rat, da te zadržim u sećanju, da - baš to je trebalo da uradim. Ali kako? Kako kada niko živ ne zna kada je taj rat, u stvari, počeo! Svako ima svoj datum početka tog prokletog rata. To je demokratija za koju su se svi zajedno borili. Da svako ima svoju istoriju, i svoje datume, i svoje činjenice, i svoje mišljenje. Jebem ti istoriju! I datume, i činjenice… i sve ti jebem! Vratite mi ženu, i decu! I kuću, i imanje… ma jebeš kuću i imanje, stvorićemo drugo. Samo ja njih da nađem. Kako? Kad ni sebe ne mogu da pronađem u sveopštem ludilu. Ko nas to puši, duša mu u paklu gorela!