Исидора Секулић је рођена 18. фебруара 1877. у Мошорину, у Бачкој (у Просветиној "Малој енциклопедији" и у "Историји књижевности" Јована Деретића као година рођена стоји 1887). Детињство је провела у Руми и Земуну. Школовала се у Сомбору и у Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница прво у Панчеву, а затим у Шапцу и, од 1919, у Београду. Обје окупације је провела у Србији.
1900. доживљава тешку трагедију: најпре јој је у априлу умро отац, а у јулу и брат Димитрије, студент права у Грацу. Обојица су сахрањена на земуском православном гробљу. Над њиховим гробом проводила је сате и дане, а и касније, ма где боравила и путовала, сваки Ускрс - дан када јој је умро отац проводила је на гробљу. Ту се упознала и спријатељила и са старим гробаром Николом који јој је причао историје и судбине многих земунских породица и личности које су ту почивале. Исидора је све то помно биљежила у "црну свеску", коју је увијек са собом носила на гробље и коју је на жалост, спалила пред смрт. Најзанимљивије приче старог гробара уобличила је и објавила у свом најбољем делу "Хроника паланачког гробља".
Живела је повучено, у свету књига, без породице коју је рано изгубила. Била је болешљива, од мајке, коју није запамтила, наследила је, како каже, "потпуну туберкулозу", са очеве стране "лудило и разне облике нервне поремећености". И поред тога много је путовала, била је у Француској, Немачкој, Енглеској, Скандинавији, Русији, Африци, Малој Азији. У Мароко је путовала угљарским бродом, онако "како путују сиромашни људи као што сам ја".
То њено сиромаштво заправо је свесно тражено. У једном писму она каже: "Према новцу имам отприлике однос који Англо-Американци имају према несрећној, мени тако драгој, Француској: у нужди, да; ван нужде, не треба ми. Ниједан већи хонорара нисам до сада узела."
Остаће записано и то да је прва жена која је постала академик. За дописног члана Академије примљена је 1939. а за редовног 1950.
У једном интервјуу из 1957. рекла је: "Волим тишину (...) Ако нешто вредим нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Умрла је годину дана касније, 5. априла 1958. у 81. години живота.