Живана Стокић (познатија као Жанка), рођена је 24. јануара 1887. у Раброву код Зајечара. Српска глумица, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића. Тегобан живот натерао ју је да се већ у четрнаестој години уда зе једног зајечарског кројача. Ипак, усудила се да остави све за собом и крене у непознато. Побегла је са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе, у којој је први задатак био прање глумачког веша. Муж је успео први пут да је батинама врати кући, али други пут млађану Жанку је узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који ће јој убрзо постати велика љубав.
Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи "Брачне ноћи" 1902. освојила је публику и подигла је на ноге. По распаду трупе с неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. добила и прву драмску улогу, играла је удовицу у комаду "Нада". У то време, њено место у Гавриловићевом срцу заузеће почетница Мица Хрвојић, а она се 1918. удала по други пут.
Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила - Ере Марковића, затим од 1907. у Осјечком казалишту, где ју је запазио и познати хрватски редитељ и театролог Бранко Гавела. Али, сјај њене истинске звезде најбоље се наслутио у августу 1911. када је гостовала у Београду. Искусном оку управника Милана Грола није промакао таленат и харизма младе глумице. Само месец дана касније примљена за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и њен стални члан. Ту ће се поново срести с Гавелом, после петнаест година. Играће у три његове представе " Фигарова женидба", "Сирано де Бержерак" и "Родољупци", а на сцени Народног позоришта одиграће више од стотину малих и великих улога.
Памте се њена Тоанета у "Уображеном болеснику", Дорина у "Тартифу", Нера у "Подвали", Стан у "Станоју Главашу", а посебно оне у Нушићевим делима - Саркау "Ожалошћеној породици", Јулишка у "Путу око света", госпађа Спасић у "Ујежу", Мица у "Власти" и наравно, Живка у "Госпођи министарки".
Премијери најпознатијег Нушићевог дела, 25. маја 1929. у режији Витомира Богића, претходио је ње велики јубилеј-четврт века уметничког рада.
Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани "Два јелена". Поклони нису били уобичајене природе као што није била и слављеница. Између осталог, добила је обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа... Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Довољно за кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псићима Милкицом и Лолицом, канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у зоо-врту.
Великој Жанки се дешавало да по годину дана не добије нову улогу. Упркос свему, није завиривала у управничку канцеларију и протестовала. Онај ко никада није могао да је заборави био је Бранислав Нушић. Познато је и да је, пишући "Госпођу министарку", мислио баш на своју омиљену глумицу. Била је тада у најбољим глумачком и животно добу (42) и никог није изненадио изузетан успех представе: до 1941. "Госопођа министарка" је изведена више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилнуса.
Изведена је пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре...
Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је "оптужена већ годинама безопасна по друштво".
Болесна, помирена са судбином, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.
У лето 1947. посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту.
Дотукла ју је радосна вест. Умрла је од среће, три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима. По њеној жељи, на гробу је отпевана песма "Ој Мораво". А споменик јој нису подигли ни држава, ни позориште већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: "Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик благодарна Магда."
Пола века после Жанкине смрти, у Раброву јој је подигнут споменик (рад вајара Владимира Митровића), а Народно позориште и "Вечерње новости", на иницијативу Мире Ступице, установили су награду с њеним именом. Признање се додељује "Глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својим ствараличком зрелошћу и богатством глумачког живота".
Њој у част установљена је глумачка награда "Велика Жанка".
Снимила је само један филм са више него симболичним насловом: "Грешница без греха" у режији Косте Новаковића.
Умрла је 20. јула 1947. у Београду.