Монахиња Јефимија (око 1350 - после 1405). Деспотици Јелени, потоњој монахињи Јефимији, судбина као да је прво даровала сву земаљску срећу и све благодети које једно људско биће може да пожели: била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Памтила је цара, сјај његове владавине (њен отац био је у царевој пратњи приликом посете Светој Гори 1346). Удала се за Угљешу Мрњавчевића, који се брзо уздигао (са братом Вукашином) за истинског владара у јужним областима српског царства, наспрам немоћног младог цара Уроша и Душанове удовице, царице Јелене потоње монахиње Јелисавете. Деспот Јован Угљеша и деспотица Јелена добили су сина; Сер (грчки Сeррес), престоницу ове јужне српске државе на развалима великог Душановог царства, Јован Кантакузин (византијски цар и главни противник цара Душана) назива "великим и дивним градом". Живот је младој деспотици Јелени морао да изгледа велелепан, богат, смислен.
Потом је на ову сироту жену судбина послала све несреће које могу да задесе једно људско биће: сваку нову тежу и мучнију од друге. Умро јој је отац, потом син, дете млађе од четири године ("млади младенац"); у боју код Черномина (у близини Једрене између данашње Грчке и Турске, на пољу који Турци дан данас називају "смрт Срба") 26. септембра 1371. погинуо је њен муж, деспот Јован Угљеша; изгубила је породицу, поседе, приходе, државу, друштвени дигнитет. По обичајима средњег века замонашила се (није познато када), и дошла у државу кнеза Лазара, који јој је пружио уточиште. Од младе владарке постала је удовица, избеглица прогнаник: сирота монахиња. Али ни ту није био крај страдањима: у Косовској бици 1389. нестало је и њеног заштитника, кнеза Лазара. Чини се да је у деценији после боја њен утицај на кнегињу Милицу (супруга кнеза Лазара и потоња монахиња Јевгенија) морао да буде веома велики: Константин Филозоф (један од последњих "универзалних научника" претурског православног Балкана на двору сина кнеза Лазара, Стефана Лазаревића; пореклом вероватно Бугарин из Костенеца) хвали њену мудрост и речитост ("ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти"); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су била однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) "као неку кулу и помоћ". Године 1398, у мучној мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају, посебно се истакла Јефимија. Како је било овој умној жени, сада, у убогој монашкој ризи, да хода градом (Сер) у коме је пре скоро тридесет година била господарица, и да у оним истим, некада њеним палатама моли за милост Бајазита и Турке, који су јој уништили земаљски живот, и све у том животу, може само да се замисли. Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ) ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је и још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке, из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видећи у томе чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњевековној Србији) у Србији који су у овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине, када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију. И у овој, наизглед потпуно верској акцији, видимо мудрост несрећне удовице деспота Јована Угљеше.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налазимо у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили из ове, за Србе најсудбоносније битке (предање каже: у току само једног јединог дана замонашење је тражило три стотине жена).
Монахиња Јефимија оставила је три записа које данас читамо као поезију и који спадају у најзначајније странице српске средњевековне књижевности. То су, заправо, "приношенија", дарови, који у себи задрже и речи које је дародаватељка написала.
Прва од њих, "Туга за младенцем Угљешом", уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару - иконици, Мољење господу Исусу Христу. обраћа се Исус Христосу и Богородици; у молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила ("на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу") треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као Хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.
Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је "златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје" (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере "развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа" (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.
И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила "Похвалу кнезу Лазару". У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича "новог мученика", кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је "пропадљиву висоту земаљског гопсодства" и "сјединио се са војницима небеског цара". "И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога".
У средишном делу "Похвале", молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена Светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао "изобилно"; сада га моли да је поново исхрани и да утиша "буру љуту душе и тела мојега". Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.