Драга Обреновић-Машин (девојачко Луњевица), рођена је 23. септембра 1861. у Горње Милановцу. је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића. Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић.
Њен отац, Пантелије Луњевица је био окружни начелник Горњег Милановаца, а мајка Анђелија домаћица. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану.
У својој деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и "Церманкин завод", односно "Женски завод". Ту је научила више страних језика, међу којима руски, француски и немачки језик. За време боравка у Београду, Драга се почела бавити писањем романа и приповедака, превођењем књига за новац. И поред тога што је отац водио доста рачуна о њој, као врло млада девојка је почела да зарађује за живот. Чак је објавила и неколико занимљивих прича за иностране часописе. Волела је да чита, а нарочито је волела да чита Стендала.
У Београду се први пут заљубила у студента Богдана Поповића, касније професора и теоретичара књижевности, који је од Драге био старији три године. Често су се састајали у клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је потпуно далеко од Поповића.
По разводу краља Милана са краљицом Наталијом Обреновић 1888. краљица је купила дворац "Сашино" у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по њеном једином сину Александру Обреновићу. Краљица Наталија је на пут позвала и Драгу Машин, да јој буде пратња и дворска госпођица. Путовале су заједно возом у Русију, у посету царској породици Романов и најзад стигле у бањско лечилиште, на Атлантику. У Бијарицу је Драга одлазила са Наталијом на свечаности, на пријеме и старала се за њену гардеробу, шминку и козметику.
Млади краљ Александар је стигао у марту 1895. у Бијариц. За то време, она се старала о уређењу и одржавању купалишне плаже у Бијарицу. Љубав Драге и Александра се родила баш на том месту, када је по наводима хроничара, спасила будућег краља да се не удави. У Бијарицу су почели да се дописују, да се виђају и излазе заједно. Краљица Наталија се томе није противила јер је желела свог сина да спреми за могућу женидбу са неком принцезом високог ранга. Међутим, између њих се родила истинска љубав, много јача него што су то Наталија и Милан мислили. Александар је замолио Наталију да га остави самог са Драгом и да се врати у Београд, што је краљица Наталија и учинила. У почетку нико није имао против ове љубави, мислећи да је то само пролазна авантура. Краљ ју је наговарао да напусти службу код његове мајке и да ће се он новчано старати о њој и њеној фамилији. Остала је у служби краљице Наталије све до 1897. када се вратила у Београд.
Народно незадовољство је искористила завереничка организација да још више убрза извођење атентата. Повод за завршетак одлагања је било убиство у Смедереву једног српског жандарма од стране Драгиног рођеног брата Николе Луњевице, док се налазио у пијаном стању. Завереницима се прикључио и пуковник Александар Машин. Као дан за почетак акције одређена је ноћ између 29. и 30. маја 1903, јер се тада у Двору налазила завереничка група на дужностима. Те вечери, краљ и краљица су се вратили са вечере код краљичине родбине и отшли на спавање. Завереничка акција је почела тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу краља Александра и краљице Драге, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман "Ла трахисон", окренут на 80. страни.
Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели да пронађу краља и краљицу. Пре самог чина проналажења скривеног краљевског пара, официри су заробили Драгину браћу, потпоручнике Николу и Никодија Луњевицу и одвели их у месну команду града, где их је по наређењу пуковника Машина, извео у једно двориште потпоручник Воја Танкосић и стрељао. Драгине сестре Ана, Војка и Христина су отпремљене на железничку станицу и послате за Минхен.
После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта Лазу Петровића да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби налазили поред Петровића и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић је пронашао зарез на једним вратима и узвукнуо: "Секиру!" "Ево врата!" Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, видно уплашени и припијени једно уз друго.
Нишлија, капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали, празнили револвере и сабљама боли убијена тела, а онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у Марковој цркви. У тренутку кад се овај атентат десио, било је тачно 3:50 минута изјутра.
Тела краља и краљице су стављена у лимене ковчеге и под највећом тајношћу превезена кочијама ка старом београдском гробљу. Кочије су стигле иза поноћи у цркви Светог Марка, опкољена војницима. Чину сахрањивања су присуствовала двојица завереника. Ковчези су спуштени, један поред другог, у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула у Кошутњаку 29. маја 1868. Након немачког заузећа Београда у Првом светском рату, у октобру 1915, Макензенови војници су подигли споменик над њиховом гробницом, обележили га, али је он после рата био уклоњен. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 30. маја 1903.