На дан 11. децембра 1864. године на Цетињу у двору рођена је прва од кнежевих кћери Љубица - Зорка, касније кнегиња Карађорђевић.
За кума црногорске кнегињице примио се тадашњи владар Србије, кнез Михаило Обреновић.
Детињство је, до своје једанаесте године, провела на Цетињу.
Првој писмености учили су је цетињски учитељи и васпитачица, Швајцаркиња. На даље образовање послата је у Русију, 1875. у институт "Смољни" у Санкт Петербург где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије.
По завршеном школовању вратила се на Цетиње где се у већ постојећој традицији одмах укључила у хуманитарни рад.
Била је наочита, средњег раста, елегантна, изразита црнка, духовита, понекад цинична, енергична и веома образована. Ликом и достојанственим држањем а нарочито изразитим црним очима од све кнежеве деце највише је личила на оца. Она беше прави "татин син".
Када јој је било пуних осамнаест година, а по тадашњим схватањима сматрали су је старијом удавачом, на Цетињу се појавио Петар Мркоњић Карађорђевић и одмах је запросио.
Долазак Петра Мркоњића, Карађорђевог унука, на Цетиње и његова веридба са кнегињицом Зорком Петровић Његош није била по вољи противницима ових двеју династија али је зато тај чин с радошћу прихватио црногорски и српски народ.
Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања, по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Кућа им је била преко пута кнежевог двора.
Ту у цетињском миру подизали су децу којом их је судбина обдарила. Најпре се 23. октобра 1884. родила кћи Јелена, касније удата за великог кнеза Ј. К. Романова која је са децом 1917. срећно избегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи српског посланика у Санкт Петерсбургу г. Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стрељан.
Затим се априла 1886, рађа друга кћи Милена која је живела само девет дана.
После кћери дошли су синови: 27. августа 1887, кнежевић Ђорђе, који је једини живео и умро у отаџбину, у Србији, у дубокој старости, па Александар, 4 децембра 1888, каснији краљ Југославије, убијен у Марсеју 1934. и најзад Андреја 25. фебруара 1890, који је живео само неколико дана.
Живот кнегиње Зорке поред супруга Петра, немирног духа увек спремног на акцију, и бројне деце био је испуњен сновима и надањима али и бескрајном стрепњом, највише за судбину и будућност њихове деце.
Млада кнегиња је често била замишљена и меланхолична, бескрајно усамљена, страхујући за живот супруга који се нештедимице излагао опасностима.
По причању оних који су ближе познавали младу кнегињу Зорку постојало је злослутно предсказање о њеној прераној смрти. Према казивању самог кнеза Петра Карађорђевића једном у Бечу нека гатара му је прорекла срећну будућност али и то да ће му супруга умрети на порођају. Зато је при сваком рођењу детета био веома узнемирен и уплашен од тог предсказања.
Уз то предсказање придружио се још један лош предзнак. Пред последњи порођај кнегиње Зорке у дворској башти над самом кнегињом три пута се огласила кукавица. Једна старија жена тешећи јој је рекла да ће то бити "можда неки непријатан глас". Та иста жена касније је другима "објаснила" да ће умрети три члана куће кнегиње Зорке.
То предсказање се, на жалост, касније и остварило. Умро је кнегињин девер, Ђорђе Карађорђевић, брат кнеза Петра а затим на дан 25. фебруара 1890, родила је трећег сина Андреју, који је живео само двадесет два дана.
Ускоро после порођаја јавили су се код кнегиње симптоми "перитонита", болести којој тада није било лека. Поред домаћих лекара хитно су позвани гинеколози из Беча др Браун и др Ракитински али нису стигли да затекну у животу кнегињу Зорку.
Лист "Глас Црногорца" јавио је о њеној смрти:
"Пред саму поноћ... 4. марта 1890. вјерна љуба, нежна мајка, предрага кћи, лијепа књегиња Љубица-Зорка П. Карађорђевића предаде своју племениту душу Свевишњем Богу и остави овај свијет."