Софија (Соја) Јовановић, рођена је 1. фебруаеа 1922. у Београду. - Прва српска режисерка.
Позориштем се инфицирала још у француско-српској школи „Сен Жозеф”. Наглашавала је да је током тог дела школовања стекла радне навике и осећај за дисциплину, али и да ће јој тадашња интимизација с франсцуском културом доцније приближити француску кинематографију, а да су честе школске приредбе и представе – драмске, музичке и балетске, у њој пробудиле интересовање за сцену, позориште и глуму. Када је у питању школовање Соје Јовановић, ваља напоменути и 14 година учења клавира код Јелице Крстић, две године учења компоновања код Станојла Рајчића, четири године „ритмичких игара” код Маге Магазиновић.
Ипак, импулс који ће је увести у уметност Соја Јовановић ће добити у породици. Одрастала је окружена људима који су је рано увели у свет уметности. Увек је на првом месту помињала свог деду Милана – чувеног београдског фотографа, чија јој је огромна библиотека била стално на располагању, ту је затим и дедин брат – сликар Паја Јовановић, па стриц Душан – вајар, али и његова жена, Невенка Урбанова – глумица која је Соју припремала за пријемни испит на Драмском одсеку Музичке академије у Београду. Отац Соје Јовановић, инжењер хемије, обожавао је музику и изванредно је свирао клавир, док је Сојина мајка покушавала да организује њено преостало слободно време. У тим интервалима између школских обавеза, вежбања клавира и компоновања, француског и немачког, балета и читања, настају прве представе које је режирала. Главни глумци су биле лутке. Имала их је око четрдесет. Много година касније, Соја Јовановић ће изјавити: „Волим глумце с којима радим, они су моје лутке, моја деца. Глумци знају то и зато ми узвраћају истом мером, узвраћају ми љубављу.”
Театром наставља да се бави као студент Драмског одсека. Тајно учи Станиславског и открива како на сцени функционише глумац. Тада је заволела пробе, рад с глумцима, редитељско раслојавање комада. „У позоришту сам играла све те личности у комадима које сам режирала”, признавала је доцније. „Обожавам сваку позоришну пробу – од читалачке до генералне. А онда долазе представе које не волим јер ја више не играм у тим комадима.”
После Академије, у Академском позоришту, режира Нушићево СУМЊИВО ЛИЦЕ за које 1948. добија прву награду на омладинском фестивалу, али се и најдиректније укључује у актуелну расправу заступника социјалистичког реализма, с једне, и модерниста, с друге стране. Овај случај је имао двоструки епилог: позоришна трупа Академског позоришта је растурена (доцније ће се поново окупити у Београдском драмском позоришту), а СУМЊИВО ЛИЦЕ, у редитељској стилизацији Соје Јовановић, пренето је 1953. с позоришне сцене на велики екран. Био је то њен први филм. Режираће их укупно осам.
Првобитна идеја била је да се екранизацијом од заборава сачува представа, али ће Соја отићи и корак даље, па у структуру адаптације уграђује сaм театарски чин. Тако филм почиње сценом коју у кафани, на импровизованој бини, изводи дилетантска дружина играјући своју верзију популарне Нушићеве комедије СУМЊИВО ЛИЦЕ. У једном часу, док траје расправа Марице и њене мајке, кћи ће „истрчати” с позорнице и „утрчати” у аутентичан филмски декор. Филм се завршава обрнутим поступком, „повратком” филма у позориште и спуштањем завесе по завршетку дилетантске представе.
Уосталом, Соја Јовановић је говорила: „Позориште је мој почетак и моја прва вокација, прва моја љубав и основа мога знања.” И доцније ће Соја Јовановић, правећи филмове, флертовати с театром. Није овде само реч о филмским инсценацијама адаптација Нушићевих или Стеријиних комедија (као што је то случај с филмовима ДИЛИЖАНСА СНОВА, ДР, ПУТ ОКО СВЕТА, СИЛОМ ОТАЦ), већ о примени елементарних позоришних искустава приликом снимања филмова. Рецимо, први домаћи колор-филм ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА, по адаптацији Соје Јовановић, биће снимљен у боји захваљујући чврстом обећању ауторске екипе да неће бити потрошено више од 10.000 метара филмске траке. Тако се догодило да комплетан филм буде снимљен из једног дубла, уз надсинхронизацију, али и благодарећи класичним позоришним пробама за сваки кадар. ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ће на фестивалу у Пули добити чак седам награда, од чега пет Златних арена. Једну од њих, ону за режију, добила је Соја Јовановић.
Три пута се враћала овом Сремчевом делу, сваки пут за други медиј: 1958. године је настао филм, 1966. позоришна представа у сарајевском Народном позоришту, а 1982. ТВ-серија.
Први професионални рад Соје Јовановић у театру је у својству асистента редитеља Милана Ђоковића, у представи СТАНОЈЕ ГЛАВАШ Народног позоришта у Београду. У позоришту је режирала више од четрдесет представа. Највише је радила у Београдском драмском, чији је била и уметнички директор, затим у Позоришту на Теразијама и Атељеу 212. Признавала је да обожава да ради комедије, посебно водвиље, разуме се – француске, уз напомену да их је, по правилу, сама преводила. Поменимо тек неке од њених комедија: Лабишов Сламни ШеШир, Бал лопова, Коломба и ПОЗИВ У ДВОРАЦ Ануја, ПОЗАБАВИ СЕ АМЕЛИЈОМ и ВЕЗАНА ВРЕЋА Фејдоа, а не треба заборавити и да је режирала Чеховљеве ТРИ СЕСТРЕ, Фришову АНДОРУ, ПОГЛЕД С МОСТА Артура Милера, Брехтовог ДОБРОГ ЧОВЕКА ИЗ СЕЧУАНА.
Посебно место у њеном редитељском опусу заузимају музички комади, а сама је издвајала: ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО, ЛАКУ НОЋ БЕТИНА, СЛАТКА ИРМА, КАРНЕВАЛ, режирала је и Моцартову ФИГАРОВУ ЖЕНИДБУ у Народном позоришту у Београду, а међу њене последње пројекте спадају мјузикли НЕКИ ТО ВОЛЕ ВРУЋЕ и КАБАРЕ.
Није тешко уочити да се Соја Јовановић увек враћала истим глумцима и сарадницима, а многих се није одрекла још од студентских дана и својих аматерских представа.
„Свој професионални рад”, говорила је, „видим као сан који сам сањала и који ми се остварио до краја. Од самог почетка па до данас био је то воз у који се улазило, али и излазило, био је то воз фамилије истомишљеника. У њега су ускакали људи који су ишли истим правцем. Ни један сусрет који се догодио у том возу није био случајан. На том путу срешћу много људи, много уметника, а остаће само они који су волели тај наш воз. Воз никада није био претрпан. Поједини су одлазили у неки лепши и бољи. Кроз све ове године места су скоро сва заузета”.
Некима се можда може учинити да је тај воз Соје Јовановић ових дана стигао до последње станице. Ја, међутим, знам да није тако.
Њен филм „Поп Ћира и поп Спира“ први је југословенски дугометражни филм у боји.
Њена највећа дела су на филмовима:
1954. Сумњиво лице
1957. Поп Ћира и поп Спира
1960. Дилижанса снова
1962. Др
1964. Пут око света
1966. Орлови рано лете
1968. Пусти снови
1969. Силом отац
Умрла је 22. априла 2002. у Београду.
Позориштем се инфицирала још у француско-српској школи „Сен Жозеф”. Наглашавала је да је током тог дела школовања стекла радне навике и осећај за дисциплину, али и да ће јој тадашња интимизација с франсцуском културом доцније приближити француску кинематографију, а да су честе школске приредбе и представе – драмске, музичке и балетске, у њој пробудиле интересовање за сцену, позориште и глуму. Када је у питању школовање Соје Јовановић, ваља напоменути и 14 година учења клавира код Јелице Крстић, две године учења компоновања код Станојла Рајчића, четири године „ритмичких игара” код Маге Магазиновић.
Ипак, импулс који ће је увести у уметност Соја Јовановић ће добити у породици. Одрастала је окружена људима који су је рано увели у свет уметности. Увек је на првом месту помињала свог деду Милана – чувеног београдског фотографа, чија јој је огромна библиотека била стално на располагању, ту је затим и дедин брат – сликар Паја Јовановић, па стриц Душан – вајар, али и његова жена, Невенка Урбанова – глумица која је Соју припремала за пријемни испит на Драмском одсеку Музичке академије у Београду. Отац Соје Јовановић, инжењер хемије, обожавао је музику и изванредно је свирао клавир, док је Сојина мајка покушавала да организује њено преостало слободно време. У тим интервалима између школских обавеза, вежбања клавира и компоновања, француског и немачког, балета и читања, настају прве представе које је режирала. Главни глумци су биле лутке. Имала их је око четрдесет. Много година касније, Соја Јовановић ће изјавити: „Волим глумце с којима радим, они су моје лутке, моја деца. Глумци знају то и зато ми узвраћају истом мером, узвраћају ми љубављу.”
Театром наставља да се бави као студент Драмског одсека. Тајно учи Станиславског и открива како на сцени функционише глумац. Тада је заволела пробе, рад с глумцима, редитељско раслојавање комада. „У позоришту сам играла све те личности у комадима које сам режирала”, признавала је доцније. „Обожавам сваку позоришну пробу – од читалачке до генералне. А онда долазе представе које не волим јер ја више не играм у тим комадима.”
После Академије, у Академском позоришту, режира Нушићево СУМЊИВО ЛИЦЕ за које 1948. добија прву награду на омладинском фестивалу, али се и најдиректније укључује у актуелну расправу заступника социјалистичког реализма, с једне, и модерниста, с друге стране. Овај случај је имао двоструки епилог: позоришна трупа Академског позоришта је растурена (доцније ће се поново окупити у Београдском драмском позоришту), а СУМЊИВО ЛИЦЕ, у редитељској стилизацији Соје Јовановић, пренето је 1953. с позоришне сцене на велики екран. Био је то њен први филм. Режираће их укупно осам.
Првобитна идеја била је да се екранизацијом од заборава сачува представа, али ће Соја отићи и корак даље, па у структуру адаптације уграђује сaм театарски чин. Тако филм почиње сценом коју у кафани, на импровизованој бини, изводи дилетантска дружина играјући своју верзију популарне Нушићеве комедије СУМЊИВО ЛИЦЕ. У једном часу, док траје расправа Марице и њене мајке, кћи ће „истрчати” с позорнице и „утрчати” у аутентичан филмски декор. Филм се завршава обрнутим поступком, „повратком” филма у позориште и спуштањем завесе по завршетку дилетантске представе.
Уосталом, Соја Јовановић је говорила: „Позориште је мој почетак и моја прва вокација, прва моја љубав и основа мога знања.” И доцније ће Соја Јовановић, правећи филмове, флертовати с театром. Није овде само реч о филмским инсценацијама адаптација Нушићевих или Стеријиних комедија (као што је то случај с филмовима ДИЛИЖАНСА СНОВА, ДР, ПУТ ОКО СВЕТА, СИЛОМ ОТАЦ), већ о примени елементарних позоришних искустава приликом снимања филмова. Рецимо, први домаћи колор-филм ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА, по адаптацији Соје Јовановић, биће снимљен у боји захваљујући чврстом обећању ауторске екипе да неће бити потрошено више од 10.000 метара филмске траке. Тако се догодило да комплетан филм буде снимљен из једног дубла, уз надсинхронизацију, али и благодарећи класичним позоришним пробама за сваки кадар. ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА ће на фестивалу у Пули добити чак седам награда, од чега пет Златних арена. Једну од њих, ону за режију, добила је Соја Јовановић.
Три пута се враћала овом Сремчевом делу, сваки пут за други медиј: 1958. године је настао филм, 1966. позоришна представа у сарајевском Народном позоришту, а 1982. ТВ-серија.
Први професионални рад Соје Јовановић у театру је у својству асистента редитеља Милана Ђоковића, у представи СТАНОЈЕ ГЛАВАШ Народног позоришта у Београду. У позоришту је режирала више од четрдесет представа. Највише је радила у Београдском драмском, чији је била и уметнички директор, затим у Позоришту на Теразијама и Атељеу 212. Признавала је да обожава да ради комедије, посебно водвиље, разуме се – француске, уз напомену да их је, по правилу, сама преводила. Поменимо тек неке од њених комедија: Лабишов Сламни ШеШир, Бал лопова, Коломба и ПОЗИВ У ДВОРАЦ Ануја, ПОЗАБАВИ СЕ АМЕЛИЈОМ и ВЕЗАНА ВРЕЋА Фејдоа, а не треба заборавити и да је режирала Чеховљеве ТРИ СЕСТРЕ, Фришову АНДОРУ, ПОГЛЕД С МОСТА Артура Милера, Брехтовог ДОБРОГ ЧОВЕКА ИЗ СЕЧУАНА.
Посебно место у њеном редитељском опусу заузимају музички комади, а сама је издвајала: ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО, ЛАКУ НОЋ БЕТИНА, СЛАТКА ИРМА, КАРНЕВАЛ, режирала је и Моцартову ФИГАРОВУ ЖЕНИДБУ у Народном позоришту у Београду, а међу њене последње пројекте спадају мјузикли НЕКИ ТО ВОЛЕ ВРУЋЕ и КАБАРЕ.
Није тешко уочити да се Соја Јовановић увек враћала истим глумцима и сарадницима, а многих се није одрекла још од студентских дана и својих аматерских представа.
„Свој професионални рад”, говорила је, „видим као сан који сам сањала и који ми се остварио до краја. Од самог почетка па до данас био је то воз у који се улазило, али и излазило, био је то воз фамилије истомишљеника. У њега су ускакали људи који су ишли истим правцем. Ни један сусрет који се догодио у том возу није био случајан. На том путу срешћу много људи, много уметника, а остаће само они који су волели тај наш воз. Воз никада није био претрпан. Поједини су одлазили у неки лепши и бољи. Кроз све ове године места су скоро сва заузета”.
Некима се можда може учинити да је тај воз Соје Јовановић ових дана стигао до последње станице. Ја, међутим, знам да није тако.
Њен филм „Поп Ћира и поп Спира“ први је југословенски дугометражни филм у боји.
Њена највећа дела су на филмовима:
1954. Сумњиво лице
1957. Поп Ћира и поп Спира
1960. Дилижанса снова
1962. Др
1964. Пут око света
1966. Орлови рано лете
1968. Пусти снови
1969. Силом отац
Умрла је 22. априла 2002. у Београду.