Даница Јовановић, рођена је 4. јануара 1886. у селу Бешка. Припадала је првој генерацији српских модерниста, оних који су уметничко школовање започели почетком XX века, да би њихов креативни успон брутално прекинули Балкански и Први светски рат. Поникла из патријархалне средине, захваљујући упорности и, изнад свега, снажној жељи да се посвети сликарству, ипак је успела да допре надомак жељеног циља. У тренутку када је њен живот насилно прекинут, имала је свега двадесет седам година. Стојан Аралица ју је запамтио као "страсно заљубљену у сликарство", док је Живорад Настасијевић сматрао да треба сачувати њене последње тренутке у земаљском животу: цртежом је хтео да изрази чињеницу како смрт може да избрише физичко постојање, али не може да уништи дело, ма како оно било малобројно и заборављено. Коначно, након многих година истраживања, може се закључити да њено сачувано дело и није тако малобројно, нарочито у односу на неке друге ауторе њене генерације, као што су Коста Јосиповић, Александар Лазаревић, Коста Јорговић, или Владимир Гавриловић. Укупно седамдесет три каталошке јединице, шездесет једна слика и два скиценблока са већим бројем цртежа, сигурно су полазиште за сагледавање сложених путева којима се кретало њено сликарство, наговештај њихових могућих даљих токова. Мада јединствена у својој привржености актуелним тенденцијама минхенске сликарске школе, њена уметничка заоставштина указује на суштинско нејединство чији узроци леже у процесу формирања креативне личности и интензивној потрази за сопственим креативним проседеом. Ова неуједначеност исказана је у више паралелних токова који нису без органске повезаности, али речито сведоче о изворима и пресудним утицајима који су формирали сликарску личност Данице Јовановић. Могуће их је раздвојити на сликарске и неке опште изворе и утицаје. Током школовања на Уметничко-занатској школи у Београду (1907-1909), кроз педагошке принципе и практичан рад стекла је прве утиске о дометима минхенске сликарске школе; текућа уметничка продукција указала јој је на импресионизам као превасходно извориште модерности актуелног сликарства. Усмерена ка класичном уметничком образовању, она је током боравка у Минхену и студија на Женској сликарској академији (1909-1914), из богатог избора преузела визуелни идентитет закаснелог немачког импресионизма, али и тенденцију да се изрази гестом и бојом, истовремено не одбацујући могућност прихватања симболистичких изражајних средстава. У процесу уметничког одрастања једну од константи представљало је и наглашено присуство национално/просветитељске компоненте, као одлучујућег фактора у избору тематике. Резултат је симболистички, колористички, ескпресиван и на својеврстан начин национално обојен опус који, упркос овако неусклађеним и вишезначним епитетима делује јединствено и целовито. У њему преовладавају радови са студија, мртве природе, пејзажи, портрети, копије, као и серијал фигура сељака у народним ношњама у екстеријеру. Даницине слике карактерише енергичан потез, густа паста, интензиван колорит и посебан третман светлости, који одају импулсиван уметнички темперамент и снажну и бескомпромисну личност. Више о њеној природи сазнајемо и из писама која је слала свом добротвору Аркадију Варађанину, као и са многих фотографија из различитих периода школовања: из периода новосадског школовања сачуване су легимитације и разредне фотографије; током боравка у Београду сликала се са пријатељицама Милицом Јаковљевић и Јелицом Ломић. У Минхену је видимо са колегиницама из Женске сликарске академије, у дружењу са пријатељима, али и на свечаним снимцима из фотографских атељеа. Сећање на њу чува Легат Ангелине и Милана Груловића у Бешки, Галерија Матице српске и Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду, као и Народни музеј у Београду. Умрла је 12. септембра 1914. у Петроварадину.