Јелена Димитријевић (Крушевац, 1862 ? Београд, 1945), рођена је 1862. у Крушевцу. Отац Никола био је трговац, а мати Стаменка била је ћерка кнез Милојка из Алексинца. У Алексинац одлази 1871. тамо завршава основну школу и остаје све до удаје. Удаје се за младога потпоручника Јована Димитријевића и настањује се у Нишу. Касније 1898. сели се у Београд и тамо остаје до краја живота. Често путује у Америку, Африку, Азију.
Писала је крајем 19. и почетком 20. века, припадала је групи постреалиста. Њена савременица била је Исидара Секулић, али је она остала у сенци заборава. Данас је готово непознат писац. Писала је лирску поезију, бавила се путописима и писмима, писала приповетке и романе.
Сама учи француски, енглески, руски, италијански, грчки, а онда почиње њено интересовање за живот тирских жена, па учи и турски. Жеља за знањем претворила ју је у правог борца за женска права, зато је сав њен живот био непрекидна побуна жене свесне своје снаге да победи оријентално наслеђе, да победи балкански патријархализам у којем је жена била онолико вредна колико јој је род вредео. Своју борбу за женска права она истиче на специфичан начин, пре свега у раду женских друштава.Била је 1881. најмлађа управна чланица Подружбине Женског друштва у Нишу. За време Балканског рата била је болничарка, и касније управна чланица Кола српских сестара.
Најзанимљивију слику о њеном животном ангажману дају управо сама њена дела. Била је чест и јако цењен гост у домовима угледних Туркиња у Скопљу, Цариграду, Солуну, Нишу, па је тако имала прилике да боље упозна живот муслиманки. То искуство ће касније користити у својим делима. Све песме и путописи, сва писма, посвећени су једној јединој доминантној теми жени, њеном положају у друштву и породици, њеним осећањима.
Главни радови су јој "Нова", роман из харемског живота којим је била опседнута од најраније младости, "Фати Султан", "Ђул Марикина прикажња", "Американка", "Писма из Ниша", "Писма из Солуна", "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет или у Америци годину дана", "Пут око света" итд.
Многе песме и приповетке објављене су у "Отаџбини", "Босанској вили", "Бранковом колу", "Делу", "Српском прегледу" и др.
Мушкарце у лирским и у прозним радовима спомиње узгред, и само као неку врсту позадине према којој се осликава жена. Таква је њена прва књига Писма из Ниша о харемима, и сва остала писма – из Солуна, Индије, Мисира, Америке. У прозним делима она истиче зачуђеност пред очигледном неправдом над женским делом човечанства.
Опис у њеним делима је сликовит, јасан, и уз опис готово увек је присутан ироничан коментар, у њему се осећа протест и мали подсмех на рачун странаца које као цивилизована Европљанка не може да прихвати. Вештином пажљивог посматрача до детаља описује добро чуване тајне муслимана.
Нека од њених дела преведена су на чешки, немачки и руски.
Умрла је у 83. години, крајем априла 1945. године, и сахрањена како су новине забележиле, скоро без икога на погребу, пошто је из непознатих разлога, сахрана била два часа раније него што је било објављено. (Р.Поповић)
Писала је крајем 19. и почетком 20. века, припадала је групи постреалиста. Њена савременица била је Исидара Секулић, али је она остала у сенци заборава. Данас је готово непознат писац. Писала је лирску поезију, бавила се путописима и писмима, писала приповетке и романе.
Сама учи француски, енглески, руски, италијански, грчки, а онда почиње њено интересовање за живот тирских жена, па учи и турски. Жеља за знањем претворила ју је у правог борца за женска права, зато је сав њен живот био непрекидна побуна жене свесне своје снаге да победи оријентално наслеђе, да победи балкански патријархализам у којем је жена била онолико вредна колико јој је род вредео. Своју борбу за женска права она истиче на специфичан начин, пре свега у раду женских друштава.Била је 1881. најмлађа управна чланица Подружбине Женског друштва у Нишу. За време Балканског рата била је болничарка, и касније управна чланица Кола српских сестара.
Најзанимљивију слику о њеном животном ангажману дају управо сама њена дела. Била је чест и јако цењен гост у домовима угледних Туркиња у Скопљу, Цариграду, Солуну, Нишу, па је тако имала прилике да боље упозна живот муслиманки. То искуство ће касније користити у својим делима. Све песме и путописи, сва писма, посвећени су једној јединој доминантној теми жени, њеном положају у друштву и породици, њеним осећањима.
Главни радови су јој "Нова", роман из харемског живота којим је била опседнута од најраније младости, "Фати Султан", "Ђул Марикина прикажња", "Американка", "Писма из Ниша", "Писма из Солуна", "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет или у Америци годину дана", "Пут око света" итд.
Многе песме и приповетке објављене су у "Отаџбини", "Босанској вили", "Бранковом колу", "Делу", "Српском прегледу" и др.
Мушкарце у лирским и у прозним радовима спомиње узгред, и само као неку врсту позадине према којој се осликава жена. Таква је њена прва књига Писма из Ниша о харемима, и сва остала писма – из Солуна, Индије, Мисира, Америке. У прозним делима она истиче зачуђеност пред очигледном неправдом над женским делом човечанства.
Опис у њеним делима је сликовит, јасан, и уз опис готово увек је присутан ироничан коментар, у њему се осећа протест и мали подсмех на рачун странаца које као цивилизована Европљанка не може да прихвати. Вештином пажљивог посматрача до детаља описује добро чуване тајне муслимана.
Нека од њених дела преведена су на чешки, немачки и руски.
Умрла је у 83. години, крајем априла 1945. године, и сахрањена како су новине забележиле, скоро без икога на погребу, пошто је из непознатих разлога, сахрана била два часа раније него што је било објављено. (Р.Поповић)