Наталија Цветковић, наша заборављена сликарка, рођена је у Смедереву 1888. Била је трећа кћерка Косте Цветковића, јорганџије, и Милке, домаћице. Неколико година након њеног рођења, преселила се у Београд. Већ следећи податак чини њену биографију посебном за тадашња схватања: 1900. постаје ученица у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе и Бете Вукановић. Са сигурношћу се може претпоставити да су њени родитељи били свесни како околина гледа на жене које желе да раде нешто што им, по важећим правилима, не приличи. Па ипак, они су дванаестогодишњу Наталију уписали да учи сликање, очигледно не желећи да спутавају кћеркину даровитост показану у дотадашњем школовању.
Последње године Њеног школовања у школи Вукановићевих, одржана је у Београду најзначајнија и дотад највећа ликовна манифестација на Балкану: Прва уметничка изложба. Од тридесетак ђака Српске сликарске и цртачке школе изабрано је пет. Међу њима била је и она, најмлађи излагач на изложби.
Диплому учитељице цртања стекла је на крају седмог семестра 1908. а још годину дана обезбеђене државне стипендије није желела да потроши на школу у којој није имала шта да научи. Професор Зорић саветовао јој је да оде у Берлин, али, нови уметнички центар био је Париз. Кренула је у нову престоницу света у коју пре ње није крочио још нико од београдских уметника.
Као школована сликарка, у Сомборује, 1910. на Првој српској уметничкој изложби изложила само један рад. Могуће и зато што је ова изложба, одржана у тадашњој Аустро-Угарској, имала првенствено национални карактер. Следећа изложба на којој је учествовала била је Четврта изложба, одржана 1912. непосредно пре Балканских ратова. Изложила је три слике: једну великог формата, што до тада није чинила, и две потпуно других тема од оних са којима се до тада појављивала. Излагала је у групи Одељења пријављених уметника "Ладе", групи која још није стекла право на чланство у овом удружењу.
Престала је да се бави акварелом некако баш након критике њених радова на Петој изложби одржаној 1922. Иако су их хвалили, напоменули су да за лирске пејзаже наших акварелиста више није било озбиљнијег занимања. Сада се зна да по вредности коју је постигла у акварелу, заузима једно од првих места у српској уметности свога времена. Да ли то тадашњи критичари нису могли да знају? Могуће да је њен повратак уљаном сликарству после десетогодишње паузе изазван и потребом за зарадом и успехом: та техника пружала је више наде за успех и обећавала бољи материјални положај.
Портрете које је тада радила показала је на Једанаестој изложби "Ладе" 1928. Била је то њена последња изложба. Забележено је да се "нежно и непосредно Цветковићева до сада доказала као акварелиста, док на овој изложби са уљаним портретима чини једно пријатно изненађење". У златносмеђем и седефноружичастом "Портрету Олге с лутком" наслућује се интимистичко-поетска струја у уметности четврте деценије прошлог века. Била је то њена последња слика. Исцрпљену малокрвношћу, покосио ју је грип два месеца по затварању изложбе, 1928. Није имала ни 40 година.
Штампа није објавила њену смрт. Уз податак кад је умрла, у књизи записника са седница "Ладе" пише и да су чланови послали венац и били на сахрани. На једини знак топлине указује податак да је венац био од природног цвећа с белим тракама.
Има се утисак да је сликала, дакле, радила оно што воли, само онолико и како су јој околности дозвољавале, али никада није одустајала од уметности. Ако није имала новца за уљане боје, радила је аквареле; ако јој је рад у школи одузимао много времена па није имала снаге за велика платна, забележила је своју идеју цртежом. Увек се прилагођавала датим околностима и остваривала своје снове.
Међу бројним портретима нема ниједног аутопортрета. Цртежи "Сликарка", "Ученице сликарске школе" и "Штафелај", настали на самом почетку каријере, приказују колегинице из школе Вукановићевих. Међу портретима су и "Моја мати" и "Мој отац". Сликаркин зет оценио је да је мајку насликала као краљицу, а оца као аласа. На женским портретима, којих је највише, су рођака Зорка Петровић, сестра Дара, другарице Милица Бешевић и Мара Лукић, Ана Ракић... Она је, осим њихових ликова, с посебном пажњом сликала и њихову одећу. Сатенске хаљине, крзно, накит, узани дамски костими, шешири, траке у коси говоре и о сликаркиним модним склоностима.
Највише модних детаља било је на акварелу "Калемегдан" из 1919. уништеном приликом бомбардовања Београда у Другом светском рату. Међу сачуваним скицама за овај рад су и детаљна разрада женских ципела и женска фигура са шеширом цртана с леђа, што указује да је Наталија посебно желела да истакне модне детаље. "Калемегдан" је сликала у стану, а не на Калемегдану: поређала је столице по соби, позвала комшинице, другарице и рођаке да одглуме сцену коју је замислила, и тако уштедела новац за професионалне моделе.
Садашњи историчари уметности убрајају је у заборављене сликаре. Неколико година након њене смрти "Лада" се оглушила о апел једног новинара да се приреди изложба њених радова. Тек од седамдесетих година прошлог века њен рад постаје део свих општих прегледа српске модерне уметности. Тада је објављена и прва детаљна студија о њеном животу, а написала ју је Драга Панић за каталог Ретроспективне изложбе слика, акварела и цртежа у Музеју савремене уметности 1974. То је била њена прва ретроспективна, а уједно и прва самостална изложба. Друга је одржана у Музеју у Смедереву, 2001.