Милош Жутић, рођен је 16. новембра 1939. у Београду, Један од највећих српских глумаца.
Није живео да би могао да глуми, глумио је да би живео. Тако га је видео његов пријатељ из раних година Дадова чији је он био, што је с поносом истицао, један од утемељивача. Вида Огњеновић пак мисли да никада нећемо сазнати ко је заправо у његовом лику боравио међу нама: "Да ли је то био неки средњоевропски, фикцијски трубадур, или какав вајкадашњи, уклети витез луталица кроз време? Можда је то Жак Тужни, занесењак из Арденске шуме, одевен у огртач од маховине, са птицом на рамену и капом од лишћа на глави, одлучио да у једном од својих бројних овоземаљских обличја проживи једно време код нас, под именом Милош Жутић?"
"Пигмалионско чедо се у неком часу напросто отме творцу или га, у срећном случају, пригрли", говорио ми је једног лета док смо пловили према Локруму где ће он те ноћи, још једном, као Шекспиров Калибан из мрачне шпиље снажним краул завеслајима допливати до стеновите обале Мртвог мора. Био је одличан пливач, као што је, на изненађење својих младих колега у Макијавелијевој "Мандраголи", показао да се, као некадашњи гимнастичар, одлично сналази у физичком театру. Није се разметао својим вештинама, али није крио да му годи када би га због њих хвалили. Волео је сликарство, био је његов велики зналац, у младости је свирао клавир; радознала духа, маштао је о томе да неко време проведе у опсерваторији или да се прикључи некој спелеолошкој експедицији.
У међувремену је читао. Био је страствен, али пробирљив читалац. Један од најначитанијих наших глумаца, рећи ће ауторитативни хроничар српског позоришта. Љубомир Симовић држи да су му улоге биле тако чврсте и убедљиве, животне и пластичне управо зато што су се заснивале не само на великом таленту него и на великој култури: "Много је знао, и много умео." Опседнутост језиком била је у корену његовог уверења да му је језик најприснији завичај. Зато је с речима поступао као с највећом драгоценошћу. Слагао их је брижно, у дуге ниске, као што је то његов деда чинио док му је говорио стихове песме о старцу Вујадину, оне исте које ће он говорити својој ћерки Катарини (сину Ђорђу, нажалост, није стигао). Ако није знао да ли је прст који га је призвао у позориште ђавољи или анђеоски, у једно је био сигуран: да је клицу позоришне страсти понео са језиком још из раног детињства. Када је, уплићући у речи приче, легенде, митове, стихове, пребирао бројаницу Вукове азбуке, као какав монах што побожно шапће смерне молитве, Жутић је заправо враћао дуг својим учитељима.
Деда од кога је примио прве науке о животу био је учитељ, као и дедин отац, Жутићев прадеда, као што је учитељица била Жутићева баба, као што су учитељи били Жутићева мајка и Жутићев отац. С тог колена пренео је у свој посао нежно, готово родитељско, осећање за језик, а у живот урођену отменост, радиност, смисао за хармонију и, по линији личкој и кордунашкој, упорност и истрајност. На сцени он је могао бити и арлекин, и Шекспиров трагичар, и гротескни Стеријин родољубац, и иронични Бег Пинторовић, моћан и убог, херој и његова сирота земаљска сенка, и био је све то, али као да је увек ходио по трагу оног свог Василија Шопаловића који земљани шар види као непрегледну позорницу.
Имао је божји дар, али га није узимао за ослонац својој глуми. Тесао га је и обрађивао као што се обрађује драгуљ, као што је био драгуљар језика. Ако се каже да је послу прилазио са највећом одговорношћу, с маром људи који ништа не препуштају случају, и када изгледа да је случај мештар каквог сјајног сценског открића, то још не казује ни пола истине о његовој глуми. Заправо, објашњава природу његовог односа према позоришту, али не и природу његове глуме. Та глума је манифестација свакојаких вештина и, истовремено, она тајна која у његовим сценским трансформацијама, од једног лика до другог, од једне до друге судбине, од комедије до трагедије, испуњава богати, узгибани, узбудљиви, колико год трошни, свет његове уметности.
Нека од његових бриљантних остварења:
Заборављени (1990), Покојник (1990), Бој на Косову (1989), Увек спремне жене (1987), Иванов (1987), Вук Караџић (1987), Штрајк у ткаоници ћилима (1986), Протестни албум (1986), Бал на води (1986), Судбина уметника-Ђура Јакшић (1985), Двоструки удар (1985), Проклета авлија (1984), Бањица (1984), Опасни траг (1984), Савамала (1982), Берлин капутт (1981), Нека друга жена (1981), Кир Јања (1981), Бисери од песама (1980), Петријин венац (1980), Снови, живот, смрт Филипа Филиповића (1980), Усијање (1979), Вечера за Милицу (1979), Господин Димковић (1979), Слушај ти блесане мој (1979), Хајка (1977), Више од игре (1976), Андесонвил - Логор смрти (1975), Једног лепог, лепог дана (1974), Димитрије Туцовић (1973), Суђење Бертолду Брехту (1973), Србија на Истоку (1970), Случај Опенхајмер (1970)...
Умро је 30. августа 1993. у Београду.