Тома Здравковић, рођен је 20. новембра 1938. у селу Печењевце код Лесковца, преминуо 30. септембра 1991. у Београду. Био је српски певач народне музике, композитор и песник. Као врло млад прешао је у Лесковац због незапослености. Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара.
Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, у кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 1980-их.
У већини његових песама, виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске. Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.
Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.
Био је човек који би једног дана био екстремно богат, а већ следећег није имао ни за хлеб и млеко. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све потрошио на пороке. Умро је 30. септембра 1991. у Београду, где је и сахрањен на Централном гробљу.