Жарко Зрењанин Уча, рођен је 11. септембра 1902. у селу Избишту код Вршца. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу учио је у Вршцу, а гимназију у Сегедину, Белој Цркви и Панчеву. Завршио је учитељску школу у Сомбору 1923. Још као ђак Учитељске школе у Сомбору пришао је револуционарном омладинском покрету.
Од 1923'-1926. био је учитељ у селу Канатларци, у прилепском срезу. Ту је 1926. први пут дошао у сукоб с представницима власти због својих схватања. Због тога је неколико пута хапшен. У јулу 1926. премештен је у родно Избиште. Овде је организовао аналфабетске курсеве и отворио народни универзитет, основао у селима народне библиотеке и читаонице. Сарађивао је у просветним и педагошким часописима и политички деловао, преко учитељског друштва белоцркванског среза, чији је председник био више година.
Члан је КПЈ од 1927. када је и основао прву партијску ћелију у Избишту, а секретар СК КПЈ Вршца од 1930. Марта 1932. изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за јужни Банат.
У својој кући у Избишту организирао је малу илегалну партијску штампарију, у којој је, фебруара 1933. штампан први број "Лењиниста" (изашла три броја), органа ОК КПЈ за јужни Банат. Уводнике и већину чланака је сам писао. Априла 1933, штампарију је открила полиција. Тада је Жарко осуђен од Суда за заштиту државе на 3 године робије, коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. Уз Мошу Пијаде, Ивана Милутиновића и друге истакнуте комунисте, борио се за права политичких осуђеника, учествујући у штрајковима глађу и другим акцијама комуниста.
Из затвора је пуштен 6. априла 1936. Одмах је наставио политички рад, повезао се са комунистима у Београду и партијском организацијом у Вршцу. Јула 1936. поново је изабран за секретара ОК КПЈ за јужни Банат, а септембра исте године изабран је у ПК КПЈ за Војводину. Полиција га је често хапсила и прогањала. До рата 1941. хапшен је 5 пута и мучен у полицијским затворима у Петровграду, београдској Главњачи и на Ади Циганлији.
У годинама уочи рата припада међу најистакнутијим активистима КПЈ. Поред организацијског партијског рада, развија агитацију и пропаганду. Написао је многе текстове о националним, аграрним и другим проблемима. Стога је у обновљеном Привременом руководству КПЈ за Војводину, крајем 1938, именован за секретара, а у фебруару 1939. за политичког секретара ПК КПЈ за Војводину, и на тој дужности остао до смрти.
4. маја 1940. ухапшен је и мучен у затвору у Петровграду, из кога је изишао тек 3. октобра 1940. године. Иако се налазио на робији, на 6. покрајинској конференцији КПЈ за Војводину, почетком септембра 1940, изабран је за секретара ПК и делегата за 5. земаљску конференцију КПЈ, на којој је изабран за члана ЦК КПЈ.
У децембру 1940. покреће и уређује илегални партијски лист "Истина", орган КПЈ за Војводину, у коме пише многе текстове, а у јануару 1941. покреће лист "Трудбеник", односно, на мађарском језику "А'делгозо" (Радник). У време мартовских догађаја, руководио је антифашистичким демонстрацијама у Панчеву и Вршцу.
Учествовао је на Мајском савјетовању КПЈ у Загребу, а затим организовао припреме за ослободилачку борбу у Војводини. У то време највише ради у Банату и иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових оружаних акција у јулу 1941. После тешких удараца које су организације КПЈ у Банату и Бачкој претрпеле у лето и јесен 1941, ради на обнављању и консолидацији Партије, разрађујући тактику борбе у складу тамошњим условима.
Гестапо је чинио велике напоре и организовао бројне снаге да ухвати "црвеног генерала", како су Зрењанина називали. Почетком новембра 1942, Тито је позвао Зрењанина да изиђе на слободну територију западне Босне и присуствује Првом заседању АВНОЈ-а. Приликом припрема за одлазак у Срем, и даље у западну Босну, Зрењанин је проказан Гестапу и убијен је 4. новембра 1942. у селу Павлишу, код Вршца. Од 2. октобра 1946. Петровград носи његово име - Зрењанин.
За заслуге у организовању револуционарног радничког покрета и НОБ у Војводини, Зрењанин је, 5. децембра 1944, проглашен народним херојем.