Милован Видаковић - (рођен 1780. године у селу Неменикуће код Космаја, умро 28. октобра 1841. у Пешти, Хабзбуршка монархија) био је српски књижевник који се сматра утемељивачем романа у српској књижевности.
Рођен у селу Неменикуће, подно Космаја, Видаковић је први књижевник нове српске књижевности који је потекао из области данашње централне Србије. Још у детињству пребегао је у Угарску, где се првобитно настанио у Иригу и где је отпочело његово школовање, које је потом наставио у Новом Саду, Сегедину и Кежмарку. У Кежмарку се спријатељио са Димитријем Давидовићем који га је сматрао за свог ментора. Убрзо је почео да ради и као приватни учитељ и ментор а још током школовања се бавио и књижевним радом. Једно време је био професор Новосадске гимназије али је отпуштен из службе 1824. године и од тада до своје смрти 1841. године живео је углавном у оскудици, од давања часова и књижевног рада.
Био је један од најплоднијих и најпопуларнијих српских књижевника прве половине 19. века. Објавио је седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима али и већи број дела других родова од којих се као књижевно највредније истиче његова Аутобиографија у којој је описао почетак свог живота и која је објављена тек 1871. године. Видаковићеви романи били су резултат сложене генезе, која је своје изворе имала у грчком љубавном роману и барокном витешком роману али су присутни утицаји и педагошког и сентименталистичког романа. Домаћи узори који су одредили Видаковићево стваралаштво била су дела Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића. Видаковићеви романи у својој основи имају приповест о растављеним љубавницима или сродницима који пролазе кроз различите авантуре како би, као логичан завршетак романа, уследила сцена сусрета или препознавања. Ипак ову фабуларну основу Видаковић је кроз различите романе модификовао и надграђивао стварајући многе особености раног српског романа. Током свог књижевног рада Видаковић је био оспораван и хваљен, а његови романи истовремено служили као узор књижевницима и били жестоко оспоравани. Његова полемика са Вуком Стефановићем Караџићем око Вукове рецензије Видаковићевог роман Љубомир у Јелисијуму је означила почетак српске књижевне критике а привлачила је пажњу како ондашњих књижевника тако и потоњих изучавалаца.
Његови романи утицали су на више књижевника али је његово дело због конфузног стила и подражавања застарелих страних узора било означено као превазиђено још од стране савременика. Дело Јована Стерије Поповића Роман без романа (1838) представљало је пародију Видаковићевог романа и поетски га је обесмислило. Без обзира на малу књижевну вредност Видаковићево дело се сматра значајним за развој српског романа а потоњи историчари књижевности су истицали да чак и ако је превазиђен као књижевник Видаковић остаје значајан као појава у историји српске књижевности.