Јоаким Вујић, рођен јее 9. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну где је изучио права. Полазећи одатле, прича, "обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао".
Занесен примером Доситија Обрадовића, пође на путовање. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу па се врати у Бају да огледа помоћи родитељима који беху пострадали. "Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ја би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити". По том је био учитељ по разним местима Угарске, а онда се да на путовање. Оде у Трст, уз романтичан сукоб с хајдуцима на путу; у Трсту је био домаћи учитељ а и сам је учио туђе језике и убрзо написао Француску Граматику. Путовао је по Италији, па оставивши учитељство, ступи на брод као писар те походи Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима. Због штампања својих списа оде у Пешту; потом је мислио настанити се у Србији и зато сиђе у Земун где остане 1806-1809. У Земуну је учитељевао и писао, па буде осумњичен да је - прича он - у револуционој вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је израдио превод "Робинсона" и још једне књижице. С јесени 1810 оженио се у Сент-Андрији али у браку није био срећан. Ту је као књижевник провео све до јесени 1823, када је први пут походио Србију. Дошавши овамо и други пут путовао је по Србији, а 1828 штампао је "Путешествија по Србији"; пре тога је већ било изишло његово "Новое земљеописаније". Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину где је 1831-1832 написао и своју аутобиографију. Време 1835-1839 провео је у Србији, поглавито у Крагујевцу, где је, у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. С одласком Милошевим и он је отишао па је путовао по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном је руском манастиру сређивао опис ових својих путовања. Последње је године свога живота провео у Београду у оскудици. Ипак је био живахнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште. То му бејаше последња радост. Умро је 8 новембра 1847, очекујући из коричарнице први повезани примерак своје нове књиге "Ирина и Филандар", а сахрањен је код цркве Св. Марка на старом ташмајданском гробљу, његов гроб је касније заметен. Слика му је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији. - У Вујићу видимо вредног, вољног и несталног човека који ни тренутка није пожелео високог чиновничког места, али који је у дугом животу свом увек и свуда хтео да има право. Он је сам забележио разговоре с многим лицима и о најразноврснијим предметима, и свуда је, вели, био победилац на основу знања и разлога. Ту долази и његово мешање у расправљање питања о језику и о правопису, где је бранно стари поредак. У књижевном је полету свога доба имао и чемерних тренутака, али ни он није праштао противницима.