Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. у Шапцу, у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња.
Новинар, књижевник и преводилац Станислав Винавер, основну школу завршио је у Шапцу, а гимназију је учио у Шапцу и Београду. После матуре одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. У Паризу је упознао браћу Поенкаре, од којих је млађи, Рејмон, био председник француске Владе и министар иностраних послова.
У балканским и Првом светском рату учествовао је као добровољац. Био је поручник у славном Ђачком батаљону и, доцније, солунац. Са српском војском прешао је албанске врлети и спас нашао на Крфу. Ту је, уз функције ађутанта Пристаништа и Српског пресбироа, био и уредник Српских новина.
Године 1916, заједно са осталим српским званичницима, упућен је у Француску и Енглеску, са задатком да свет упозна са патњама и страдањем српског народа и српске војске. Из Париза, 1917, упућен је у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије.
По окончању рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете. Предвиђали су му блиставу каријеру, али је врата дипломатске службе заувек затворио после вербалног сукоба са др Антом Трумбићем.
Од тада се посветио новинарству. Постао је стални сарадник Времена. Као новинар, био је концизан, кратак и јасан; читљив, препознатљив и интересантан. О свему је био обавештенији од осталих.
Године 1926, из београдског Хотела "Палас", као акредитовани новинар, извештавао је са Светског конгреса масона.
Други светски рат провео је у заробљеништву у Немачкој (Оснабрик).
Својих последњих десет година (1945-1955) провео је у Београду, радећи као професионални кљижевник и преводилац.
На књижевном пољу огласио се као двадесетогодишњак, збирком песама Мјећа (1911). Писао је и поезију и прозу и огледао се у многим књижевним родовима. Одликовао се великом културом, луцидношћу, немирима и некомформизмом. Највише је дао у есејистици и поезији.
Као писац, искрио је духовитошћу и сатиром, јер га је трајно запосео чивијашки дух. Његове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску. Његова Пантологија новије српске пеленгирике заправио је пародија Антологије новије српске лирике Богдана Поповића. Према оценама критичара, то је "најбоља књига пародија у нашој књижевности".
Поред наведеног, међу бројним Винаверовим радовима, издвајамо следеће:
Приче које су изгубиле равнотежу (1913), Мисли (1913), Варош злих волшебника (1920), Громобран свемира (1921), Чувари света (1926), Шабац и његове традиције (1935), Икаров лет (1937), Ратни другови (1939), Европска ноћ (1952), Језик наш насушни (1952), Заноси и пркоси Лазе Костића (1963), итд.
Преводио је са енглеског, француског, руског и немачког језика (Твен, Рабле, Вијон, Гете). Његови преводи и данас су остали ненадмашни.
Умро је у Нишкој бањи, 1. августа 1955.