Живко Топаловић, рођен је 21. марта 1886. у Ужицу. Матурирао у Ужичкој гимназији 1904. Затим одлази у Београд где је завршио Правни факултет, на коме је докторирао кривично право. Од 1910-1912. стручно се усавшавао у Берлину и Паризу. Његову европску турнеју прекинуо је Први Балкански рат. Као резервни официр учествује у оба балканска рата и учествује у борбама за Куманово и на Брегалници. По завршетку балканских ратова, наставља усавршавање.
У Ужицу упознаје Д. Туцовића, Р. Драговића и Д. Лапчевића, покретаче модерне социјалистичке мисли. Тада постаје поборник социјалистичке струје.
По избијању Првог светског рата, учествује у борбама на Церу и Колубари. Био је јадан од бораца који је сахранио погинулог Димитрија Туцовића на Врапчем Брду новембра 1914. Тешко је рањен 1915. код Београда и заробљен од Макензенове војске. Размењен је тек 1918. године.
Тада се активно укључује у политичке процесе стварања југословенске државе. Био је учесник Крфских саветовања, агитовао је за југословенство међу католицима у Далмацији, Боки и довео је делегацију Хрватске на проглашење уједињења 1. децембра 1918. у Београду.
После рата, поред адвокатских послова, бавио се политичким радом. Био је учесник на оснивању Комунистичке партије Југославије 1919. у београдском хотелу Славија као председник социјалистичке странке. Убрзо је изабран у централно партијско веће, као други секретар, одмах иза Филипа Филиповића.
ИЗ чланства КПЈ отишао је оног тренутка када се КПЈ приклонила Коминтерни. Отада је једино био вођа социјалистичке партије.
Противио се и аутократском режими краља Александра. Био је представник слободног синдикалног покрта при Међународној конференцији у Женеви. Затим се бавио публицистичким радовима и адвокатуром.
Из политичког живота се постепено повлачио по убиству краља Александра у Марсељу. Остао је једино адвокат.
За време окупације, живео је у Београду и није имао никаквих контаката све до 1943.
На позив Драже Михаиловића да се нађе у оквирима његовог покрета, др Живко Топаловића у априлу 1944. пристиже на Равну Гору са својом супругом. Још тада је успоставио блиске контакте са лидером британских лабуриста Клементом Атлијем. То је нарочито одговарало Дражи Михаиловићу, који је веровао да ће Черчил после рата изгубити изборе, па је то био додатни разлог да се још чвршће повеже са Топаловићем.
По доласку на Равну Гору, добио je највише политичке положаје у читавом покрету. Био је трећа политичка личност, одмах иза Васића и Стевана Мољевића. Одиграо је значајну улогу на Светосавском конгресу од 25-28. јануара 1944. у селу Ба. Био је један од креатора Башке резолуције. Тада је изабран за председника новообразоване Југословенске Демократске Заједнице (ЈДЗ) и постао је један од чланова четничког Централног националног комитета, обављајући различите дужности. Касније је примљен у Извршни одбор ЦНК.
Као један од угледнијих политичара у Равногорском покрету, Дража Михаиловић га у мају 1944. шаље у дипломатску мисију у Италију заједно са капетаном Звонком Вучковићем, који је био предвиђен за војну мисију.
Непосредно пре формирања привремене владе ДФЈ по споразуму Тито-Шубашић, сам др Иван Шубашић се срео са др Живком Топаловићем у Барију и тражио да уђе у новооформљену владу. Топаловић је то одбио, а и сами руководиоци НКОЈ-а нису желели да виде Топаловића у новој влади, под изговором да је он искомпромитована личност.
Имао је задатак да стави савезницима до знања циљеве, војну снагу и спремност четничког покрета и да све четничке јединице стави под савезничку команду. У свом меморандуму савезничким владама почетком августа 1944. узалудно је упозоравао да се грађански рат у Југославији налази у својој највишој фази у којој учествује око 300.000 људи.
Српску ситуацију је почетком септембра 1944. оценио као трагичну и равну Косовској из 1389. У писму које је упутио Дражи Михаиловићу, јасно му је предочио слабости покрета и упозоравао на много бољу организованост партизанског. После потпуног уништења четничке организације у Југославији, ухапшен је са својом супругом у Италију.
Није предат југословенским властима, већ је протеран у Француску. Одатле одлази у Швајцарску где пише низ чланака у којима критикује Западне савезнике због напуштања Михаиловића у рату. На судском процесу против Драже Михаиловића у Београду осуђен је у одсуству на 20 година затвора.
Почетком 1948. одлази у Париз где оснива "Међународни социјалистички биро", у коме су сарађивали познати социјалисти. У Паризу је објавио већи број чланака на пет светских језика о политичким приликама у комунистичкој Југославији и читавом радничком покрету у Европи. Критиковао је Петогодишњи план, законе о аграрној реформи, конфискацији, национализацији и привременом откупу. Био је велики критичар Информбироа, називајући га "Тамница Европе".
Био је главни уредник часописа "Le Bireau" (Биро), који се бавио економским и политичким питањима тадашње Европе. Био је учесник на оснивачком састанку Међународног федералистичког покрета у Стразбуру (1948), Конгреса народа Европе, Азије и Африке у Паризу (1949), на оснивању првог југословенског слободног синдиката (1949), на оснивању Удружења српских федералиста (1956).
У Паризу је уређивао часопис "Le Syndicalisme Exile" (Синдилани лист у иностранству) и "La Future" (Будућност). Објавио је две расправе на француском и седам књига на српскохрватском језику. У првим чланцима, описивао je тешкоће синдикалног и социјалистичког покрета у Србији и Југославији, док је у других пет књига бранио Дражу Михаиловића и читав његов покрет.
Почетком седамдесетих одлази у Беч, где остаје до смрти. Последње године свога живота издао је своју последњу књигу под насловом "Како су комунисти дограбили власт у Југославији".
То је била тротомна књига са следећим насловима: "Борба за будућност", "Грађански рат", "Како су комунисти дограбили власт у Југославији".
Крагујевачки Погледи су сва три дела објавила 1999. под насловом "На Равној Гори".
Умро је 11. фебруара 1972. у Бечу.