Драгомир Дража Шетровић. Дража Адвокат, како су га звали, рођен је као пето, најмлађе дете Степана и Јање, у Горњој Врањској код Шапца, 30. јула 1865. Основну школу учио је у родном селу и у Шапцу, а гимназију у Шапцу и Београду. Потом је, 1891. дипломирао на Правном факултету у Београду.
У државној служби, радио је у Шабачком окружном суду, Првостепеном суду за варош Београд и у Нишком првостепеном суду. Почетком 1892. оженио се наочитом Београђанском Анком Марковић, са којом је изродио петоро деце. Од Анке је велику госпођу начинио.
У лето 1893. положио је адвокатски испит. После смрти брата Владимира, који је убијен у политичким размирицама половином 1893. напустио је државну службу и посветио се адвокатури. Целокупну адвокатску каријеру текао је у Шапцу.
У то време, постао је члан Радикалне странке, којој је остао веран готово до краја живота. Уз кума Јоцу Јовановића, ускоро је постао један од стубова Странке у Подринском округу. Ушао је у Редакциони одбор листа Радикалац, где је сарађивао са потоњим познатим књижевником Јанком Веселиновићем.
Мајци Јањи је, у Горњој Врањској, саградио нову, пространу кућу. Са докупљеном земљом, намирио је, у атару Врањске, равно 100 хектара. У шабачком Преком шору, подигао је две спратне куће, једну преко пута друге, 1887. и 1912. У међувремену, подигао је у Шапцу још неколико кућа, од којих је једну, на Камичку, изгубио на коцки.
На Дражином имању у Врањској, најживље је било на дан сеоске преславе. Тада су се овде окупљали родбина и пријатељи из Шапца и Београда. За добро расположење били су задужени Цицварићи и Васа Андолија. Долазило се мерцедесима, бјуицима и китњастим фијакерима. Ту су склапани значајни трговачки послови, а неретко, ту се договарало "ко ће где и када бити посланик, амбасадор, министар". Причало се да је, у једном периоду, "састављао владе и постављао министре", мада се сам из Шапца није померао.
У току балканских ратова, као резервни пешадијски поручник, био је командант последње одбране Шапца. У Првом светском рату, мада већ педесетогодишњак, повлачио се са српском војском преко Косова, црногорских планина и албанских врлети, да би коначно спас нашао на острву Крфу.
У октобру 1917, упућен је у Женеву, како би организовао хуманитарну помоћ осиромашеним српским породицама у Подринском округу.
У Женеви је написао и објавио ратни роман Војник Стојан. За штампу је припремио још два дела: Моје ратне успомене и Песме певане у туђини, а завршавао је и аутобиграфску књигу Један успели живот.
По доласку у Шабац, 1918. преузео је дужност окружног начелника, али је већ наредне године поднео оставку и поново се посветио адвокатури.
У лето 1927. под недовољно разјашњеним околностима, удавио се на Сави Дражин првенац Јоца. Изгледа да се од овога никад није опоравио.
Поред бројних хуманитарних и других функција, био је председник Одбора за подизање споменика у порти Шабачке цркве. Уз присуство краља Александра, споменик је свечано откривен 3. јуна 1934. уз његов пригодан говор.
После дуже болести, хицем из пиштоља у главу покушао је да изврши самоубиство; умро је неколико дана касније, 26. јануара 1937. у Бановинској болници у Шапцу. Уз велики испраћај својих суграђана, сахрањен је на шабачком Доњошорском гробљу, где и данас постоји гробница његове породице.