Алекса Шантић, рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, граду у срцу Херцеговине, где је провео већи део свог живота. Један је од најпознатијих песника новије српске лирике. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа се у родни Мостар.
Стварао је на размеђу два века и више него други песници свог нараштаја повезивао је идејне и песничке патње ЏИЏ и ЏЏ века. У његовом песничком стасавању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио. Своју највећу песничку зрелост достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Његова поезија је пуна снажних емоција , љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта "Моја отаџбина". У неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет "Остајте овдје", "Хљеб". Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа "Ми знамо судбу".
Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме, севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана... Девојке које су у њима појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне али ипак скривене лепоте. Таква је песма "Емина", а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка а само ретки знају да ју је Шантић написао. У љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Песник све своје драге посматра из прикрајка па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.
Шантић је био је један од оснивача културног листа "Зора" као и председник Српског Певачког Друштва "Гусле". Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем...
Велики песник је умро 2. фебруара 1924. године у родном Мостару од, тада неизлечиве болести, туберкулозе.