Павле Соларић, српски песник и филолог, рођен је 1781. у Великој Писаници код Бјеловара, где су му се стари, како он мишљаше, населили у почетку ЏВИИИ века. Захваљајући породичним околностима, "имао је већ у првој младости неке прилике да дође у дотицај с вишим духовним животом и са књижевношћу." А "живећи у непосредном додиру с народом и са народним вјеровањем, упио је млади Соларић зарана клицу сујевјерја, од којега се једва отео у зрелијим годинама. За сваки појав природни и за сваки догађај имали су Великописанчани своје тумачење, које је Соларић себи записивао док му то отац није забранио. Ове своје записке и успомене разрађивао је Соларић касније, тражећи им тумачења у компаративном митологизирању ц грчким и латинсним свијетом" (Н. Андрић). Зарана је био вешт у латинском; за тим је научио немачки и друге језике, док је у почетку био равнодушан према народном говору, пошто је сва приступна му домаћа литерауура била на словенској мешавини. По природним склоностима својим да о свему сам размишља, остао је готово свега века усамљен и повучен, од света одвојен, чему много допринеше и његове личне прилике. О његову школовању, које није ни било велико, знамо мало. После првог учења отишао је у Карловце где је у гимназији провео пет година; за тим се бавио нешто мало у манастиру Ораховици, у Крижевцима и у Загребу. Године 1803 састао се у Падови са Доситијем и Атанасијем Стојковићем, и ту је одлучио, вели, "по својем могућству да подражава славној двојици" тј. да буде књижевник. Од тога је доба Доситије ценио Соларића више свега. По том се, наизменце, бавио у Трсту и у Млецима; у овом је другом месту поглавито и живео као коректор у штампарији Пане Теодосијева. Позиван од Доситија да се пресели у Србију обећавао је, полазио је -али Србије видео није. Још 1807. добио је сушицу од које је најзад и преминуо. Бечки напреднији круг око Копитара и Вука Караџића гледао је да му нађе какво погодније место, али није било успеха; његова познија жеља да постане школским надзорником код угарских Срба такођер се није остварила. Путовао је по Далмацији и проучавао ја стање тамошњих српских школа. У друштву ц једним енглеским великашем путовао је по Италији, Јонским Острвима, Јадранском Мору па је, 1817-1818, походио и Беч и Будим. Последње је године живота провео у ужасној оскудици, а преминуо је у Млецима 6 јануара 1821; гроб му се не зна. Тадашњи лекар у Трсту др Димитрије Фрушић писао је Лукијану Мушицком 2. фебруара 1821: "Наш велики пријатељ и благодјетељ г. Соларић преставио се на дан нашега Богојављенија. Боловао је од суве болести више од 4 месеца не дигавши се са постеље. Крајња га је нужда морила до саме глади. Све га је оставило живо, што је наше било. А од Енглеза лорда Гилфорда помоћи примати у штерлингама одбацивао је под изговором да код своји у нужди неће пропасти. А пред саму смрт, кад је амо (у Трст) преко мене писао молећи за 200 фл. сребра у зајам да добије, није ни добра одговора дочекао. Да није мене било, мога пријатеља Косте Радосављевића, касира Ризнићева (богатог трстанског трговца), и Максима Ножинића, лајтнанта ликанске регименте, који смо му месечно 20 фл. има веће 7 месеци шиљали, и последњи пут на два дана пред смрт његову 100 фл. изручити дали, заиста би управо рећи од глади умрети морао."
Доситије га је називао најлепшим именима, сматрајући га учеником а он њега својим учитељем. Сава Мркаљ га зове "дика и милота српска". Са Вуком је био у пријатељској преписци, а Копитар га називаше "наш Соларић". Мушицки о судбини његовој пева:

Двојици, ах! бијаху при смрти другови плачни:
Бједа и туга и глад. Којим? Мари л' ко чут?
Који не хтеше њих за живота надгледати братски,
Молебни слушат' њин глас, нисам откривати рад.
Који им за живота не даваше хљеба насуштна,
Шта ћ' тим по смрти слух? Њежна младежи, чуј!
Двојица та су: Орфелин, Соларић, ви ћет' узданут'
Кротко и рећи, знам: Лака им земљица буд'!

Умро је 6. јануара 1821. у Млецима.