Васа Станковић Андолија - Познати музичар, вилониста и певач, рођен је у Дреновцу код Шапца, око 1850. Његови преци били су влашки Роми. По доласку из Дреновца у Шабац, Васин отац се настанио на Баиру, где је подигао скромну кућицу ћерпичару, која и данас постоји код Железничке станице. Био самоук, обдарен несвакидашњим талентом. Почео је да свира виолину у шестој години, чувајући газдинску стоку по мачванским утринама и испашама. Свестан својих посебности, уз завидан ниво амбиција, урођено достојанство и ауторитативност, одважио се да већ у петнаестој години оснује музичку дружину у Шапцу. Она је врло брзо нашла своју публику и пут до њеног срца.
Имао је пријатан, омамаљујући глас и танани осећај за песму - сетну, тиху, мераклијску. Уз Андолијину песму се севдисало и уживало; била је то музика која разгаљује срце и душу.
Био је дружељубив и толерантан човек. У свом дуговечном животу имао је само две музичке дружине; у једној је остао 16, у другој чак 34 године.
Било је то време пуног шабачког процвата и општег благостања. Шабац је био велики привредни центар, међу првим варошима у Србији. У Шапцу се тада с мераком певало:

Београде, узалуд ти хвала,
кад је теби, ето, Шабац, глава.

О тадашњим временима, шабачки хроничари су писали: "Ради се и дању и ноћу, али се и живи пуним, бесним животом... Неки задужбинама, а скоро сви песмом и свирком, кроз севдах и дерт... труде се да оставе спомен своме драгом Шапцу... Светле каване и пивнице, коцка се и просипа злато."
А сву ноћ цвиле пусте виолоне и одзвања песма циганска.
Андолија и његова дружина врло брзо су постали чувени у Србији, а онда су се сврстали у ред српских знаменитости. Неке од песама из његовог репертоара и данас су актуелне: Сиђи ми, драга сиђи, Раскопчај тесан јелек, Ти сад спаваш, злато моје, Ангелина, бела Гркиња, Пијем, пијем, Јелено, момо Јелено, Ћаурко мила, Род родила крушка ранка, Мој јаблане, шири гране...
Носио је брадицу, хапцилиндер на глави и елегантно грађанско одело.
Свирао је Милану и Александру Обреновићу и краљици Драги, а онда и Карађорђевићима - Александру и Петру. Кажу да је краљу Петру и свадбу свирао. Певао је и свирао у два века, пред четири краља и две династије.
Према потреби, своју уметничку мисију преплитао је са патриотским деловањем у неослобођеним српским земљама - у Босни, Војводини и Македонији. Због тога је често био хапшен и протериван, али га то није заустављало ни деморалисало.
Пут и слава водили су га у бројне иностране градове. Гостовао је у Суботици, Пешти, Букурешту, Србобрану, Кикинди, Софији, Пловдиву, Бијељини, Јањи, Тузли, Бања Луци, Сарајеву, Мостару, Загребу, Скопљу... У Београду је свирао у чувеним кафанама Дарданели, Европа, Руски цар и Коларац.
Први светски рат провео је у интернацији у логорима Арад и Цеглад.
Године 1928. одликован је Орденом Светог Саве В реда.
Умро је тихо, у потпуном нескладу са бурним животом који је живео, 2. фебруара 1934. у својој кућици на Баиру. Уз величанствен испраћај својих суграђана (20 попова и 40 музичара), сахрањен је на шабачком Камичком гробљу.
Његов лик на сликарском платну овековечили су Стеван Чалић, Хакија Куленовић и Радован Миразовић.