Владимир Влада Станимировић - рођен је у Шапцу, 8. децембра 1881. године. Песник и преводилац, рођен у трговачкој породици. Отац Павле држао је продавницу мешовите робе у Доњем шору, на крају Карађорђеве улице.
Основну школу учио је у Шапцу, у Школи код Цркве, а гимназију у Шапцу и Београду. Уписао се потом на студије права на Београдском универзитету.
Године 1909. објављена је његова збирка препева са словеначког и бугарског језика, под називом Из југословенске лирике. У њој су заступљене 24 песме Словенца Франце Прешерна и 23 песме Бугарина Ивана Вазова. У додатку ове збирке, штампани су његови преводи бугарских песника Христа Ботева, Константина Величкова и П. К. Јаворова, као и словенсчких песника Антона Ашкерца и Отона Жупанчича.
У Првом светском рату, био је у Штабу Дринске дивизије. Осетио је све страхоте повлачења српске војске преко албанских врлети и гудура, 1915. На острвима Крф и Видо, био је очевидац свакодневних страдања напаћених српских бораца, када је на стотине умирало само у једном дану.
Пошто је Штаб Дринске дивизије расписао конкурс за текст записа који ће бити уклесан на споменик српским страдалницима - белу камену пирамиду, једину награду добио је за своје потресне стихове:

На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.
Поздравите домовину,
Пољубите родну груду.
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.

За време рата бавио се новинарством, сарађујући са Српским новинама, Трибуном, Стражом и другим дневним листовима. Истовремено, пише и објављује песме и стиховане препеве.
По ослобођењу земље, окончао је студије права и запослио се, прво у Дирекцији железнице, а потом у Министарству финансија, где је догурао до места начелника.
Објавио је следеће радове: Књига стихова (1920), Пољска болница (драмска слика у стиховима, 1920), препев комедије Езоп Теодора Банвила (1922), и драматизовани стихови Изгнаници, албанска одисеја (1924).
Пољска болница је премијерно изведена 19. новембра 1920. у Народном позоришту у Београду, још пре него што је званично штампана. Успела је да узбурка осећања гледалаца.
Према сведочењима савременика, Влада је "целог свог живота био и остао човек, непорочан, без таштине и охолости, без надмености, са пуно љубави и оданости својој земљи, нашим људима, њиховим страдањима и дизању, привржен истини и стварности, без патетике и подрепашења, без претенциозности и хвалоспева ма коме". Живео је као самац, скромно, без иједног животног порока. Није се женио.
Писао је и певао само о ономе што је сам видео и доживео. Писао је нагонски, из потребе, не ради славе, истинито и верно.
Умро је у Београду, 6 фебруара 1956.

почетак
назад