Стеван Сремац, рођен 11. новембар 1855. у Сенти, у прелепој Војводини у породици кројача Аврама и мајке Екатерине Ђорђевић, ћерке угледног сећанског трговца и члана Матице српске и Градског већа, Филипа Ђорђевића. Услед смрти оба родитеља у размаку од само шест година, бригу о Стевану и његова два брата, средњем Јовану и најмлађем Андреју, преузео је, преласком у Београд 1868, ујак Јован Ђорђевић, књижевник и преводилац, оснивач СНП-а у Новом Саду и један од оснивача Народног позоришта у Београду.
Ујак га је упућивао на историјске науке и народне легенде што је јасно утицало на одлуку да 1874. упише Историјско-филолошки одсек Велике школе. Приступио је српско-турском рату у ђачкој добровољачкој јединици 1876-1878. Следеће године је завршио школу и, у ишчекивању наставничке службе, привремено био практикант у Министарству финансија, што га је инспирисало да касније напише Вукадина. У двадесет и четвртој години био је постављен за предавача историје и српске књижевности у Нишу, оријенталној и патријархалној вароши; у гостионицама је оштрио своје перо и исписивао бележницу из које је изнедрио врхунска дела српског реализма, бивајући и учесник и сведок преображаја на раскрсници векова. Као и сви реалисти, залагао се за објективну истину, уметничку истину која мора бити очишћена од свега што је пристрасно и субјективно, у којој је патријархалност била врхунско мерило етике.
Из политичких разлога, био је пребачен у Пирот где је, током двогодишње наставничке каријере, наставио да пише приповетке и води библиотеку а ђаке је поздрављао стиховима: Ја сам Стеван Сремац из бачванске Сенте, учим српску децу, не живим од ренте.
Вратио се у сасвим другачији Ниш који је губио обрисе оријенталног и постајао европски град. Након гостовања београдског Врачарског позоришног друштва почетком 1887. иницијатива за оснивањем позоришта је постала снажна, нарочито уз подршке Милорада Петровића, Ђорђа Ђоке Протића, наставнике гимназије Стевана Сремца, Спиру Калика и Стевана Никшића-Лалу.
Умро је у Соко-бањи 12. августа 1906. у 16 часова од тровања крви.
Његове последње речи биле су: сада је све лепо.