Јован Скерлић, рођен је 20. августа 1877. Српски књижевни критичар и историчар књижевности, професор Београдског универзитета, члан Српске краљевске академије, најутицајнији критичар свог времена. Дипломирао је на Великој школи у Београду и докторирао у Лозани. Пресудно је утицао на српску литературу, борећи се за реализам и веродостојност књижевног дела. Прве радове је објавио у сатиричним и социјалистичким листовима, а затим се виспреном критиком - често бескомпромисном и пресудитељском - најчешће оглашавао у "Српском књижевном гласнику", који је од 1905. до 1907. уређивао с Павлом Поповићем, а потом сам до смрти 1914. Дела: расправе и студије "Поглед на данашњу француску књижевност", "Уништење естетике и демократизација уметности", "Француски романтичари и српска народна поезија", "Српска књижевност у ЏВИИИ веку", "Омладина и њена књижевност", "Историја нове српске књижевности", "Јаков Игњатовић", краће студије, критике и прикази сакупљени у девет књига под насловом "Писци и књиге". Умро је у Београду, 2. маја 1914.