Душан Радић (Сомбор, 10. април 1929 - Београд, 3. април 2010) био је српски композитор, професор и редовни члан СAНУ.
Рођен је у Сомбору где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Истовремено је похађао и музичку школу Српског црквеног певачког друштва. Преселио се у Београд 1941, те наставио школовање у Другој мушкој гимназији и у Музичкој школи „Станковић“. Музичку академију у Београду уписао је 1946. године, у класи композиције Миленка Живковића, који му је био ментор до 1954. године. На усавршавање у Париз код Даријуса Мијоа и Оливијеа Месијана отишао је 1957. године, да би постдипломске студије окончао 1962. поново у класи Миленка Живковића.
Већ је у студентским радовима испољио склоност ка иновативности и трагању за другачијим изражајним средствима од оних из позно-романтичарског и/или соц-реалистичког канона. Ретко је цитирао фолклорне мелодије, иако “одаје порекло са нашег тла”, док је вокалне деонице често третирао инструментално, наглашавајући ритмичку компоненту. Његову Сонату лесту за клавир, написану још за време студија, премијерно је извела 1952. Мирјана Шуица, чиме на себе скреће пажњу музичке јавности. Симфонијета у три става, његов дипломски рад, представљена је публици на концерту Београдске филхармоније којом је дириговао Живојин Здравковић, 8. јуна 1954. године. Исте године, 17. марта, остварење Списак, тринаест крокија, тада у верзији за сопран и клавир, изведено је на концерту композиција Душана Радића и Енрика Јосифа, уз суделовање Љубице Врсајков и Ружице Мијатовић. Критика се у вези са овим концертом спорила око питања модернизма и реализма, истичући, свако са своје стране, којим путем српско музичко стваралаштво треба да се креће. Кантату У очекивању Марије су премијерно извели 27. марта 1957. године чланови Београдске филхармоније и хора Радио Београда под управом Оскара Данона уз суделовање Бисерке Цвејић и Љубе Тадића. Исти оркестар је под вођством Драгољуба Ерића касније те године (26. новембра) извео и Дивертименто за гудачки оркестар, вибрафон и удараљке.
Као слободан уметник деловао је 25 година (од 1954-1979), да би 1979. године био изабран је за професора композиције на Aкадемији уметности у Новом Саду где се бавио педагошким радом до пензионисања. Стручно се усавршавао у Паризу, Москви, Риму, Риги, Кијеву, Санкт Петербургу, Прагу и Лондону. Био је активан у музичком животу земље четири и по деценије, између осталог, као члан Удружења композитора Србије од 1949. године. Добитник је више награда и признања (Награда Савеза композитора Југославије 1954; Октобарска награда града Београда 1959; награда Петар Коњовић 1972. идр). За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1983.