Милорад Рувидић, архитекта. Рођен је у мачванском селу Липолисту, недалеко од Шапца, 5. априла 1863. у свештеничкој породици. Отац Рајко, липолишки прота, био је потоњи шабачки протојереј.
Основну школу и четири разреда гимназије учио је у Шапцу, од 1870-1878. Гимназијско школовање окончао је у Београду (1878-1884), а потом се уписао на Технички факултет Велике школе у Београду, где је дипломирао 1889.
Исте године, да би проширио своја знања, одлази у Берлин и уписује архитектуру на Краљевској техничкој високој школи у Шарлотенбургу, где је био једини Србин. Дипломирао је 1893.
По повратку у Београд, ступио је у државну службу, као подинжењер и инжењер Грађевинског одељења Начелства Округа подунавског, а у саставу Министарства грађевина. Напредујући у служби, радио је овде до 1905.
Крајем 1903. изабран је за хонорарног наставника Техничког факултета Велике школе у Београду; од 1805. он је овде ванредни професор, на катедри за византијску архитектуру, и ту ће остати све до преране смрти 1914.
Пројектовао је, самостално или са колегама, велики број грађевина по Србији, пре свега градских и црквених. Издвајамо следеће: Официрски дом у Београду, Гимназија "Свети сава" у Пироту, Дом друштва "Краљ Дечански" у Београду, куће Димитрија Крсмановића, Димитрија Наумовића Казанџије, др Миливоја Јовановића и Милана Обреновића у Београду, Српски павиљон на Светској изложби у Паризу, Дом народног представништва у Београду, основне школе у Азањи и Чачку, царинарнице и зграде среских начелстава у Шапцу и Великом Градишту, Среска кућа на Врачару, Удеоничка задруга у Београду, Окружни суд у Шапцу, Смедеревска банка у Смедереву, гимназије у Нишу и Смедереву, Етнографски музеј у Београду (пројекат адаптације и доградње), Споменик изгинулим борцима у Нишу (идејно решење), Споменик кнезу Милошу у Чајетини, зграда Топчидерске поплиције, житни магацин браће Крсмановић у Београду, итд; црквени објекти: цркве у Белој Паланци, Мојсињу (Округ руднички), Тополи, Книћу, Бресници (Округ руднички), Црква манастира "Свети Димитрије" у Дивљанима код Пирота, споменик митрополиту Михаилу у Саборној цркви у Београду, звонаре у Остружници, Ћуприји и Грабовцу код Ваљева, иконостас у Преображенској цркви у Панчеву, Манастир Тумане код Голупца, итд.
Стручне радове објављивао је у Српском техничком листу и Техничком гласнику.
Био је ожењен Милицом Тодоровић.
Био је активан члан и дугогодишњи секретар Удружења српских инжењера. Више пута је постављан за члана Грађевинског савета и Грађевинског одбора за град Београд.
Одликован је Орденом Таковског крста В реда (1855) и Орденом Светог Саве IV степена.
Умро је, изненада, у Београду, 4. јануара 1914. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.