Милутин Радовановић, рођен је 15. марта 1900. у мачванском селу Табановићу, недалеко од Шапца. Академик, биолог, Основну школу завршио је у родном селу, а потом Шабачку гимназију, 1922. У уписници ВИИИ разреда, разредни старешина је, као његову основну карактеристику, једноставно записао: "Тип научника".
Отиснуо се потом у Немачку, где се уписао на биолошку групу чувеног Природно-математичког факултета у Јени. Ту је дипломирао, а затим и докторирао, 1928.
По повратку у земљу, почео је тећи наставничку и научничку каријеру. Као суплент, а доцније професор, радио је у гимназијама у Котору, Смедереву и Београду. Уследило је ангажовање на Универзитету у Љубљани, где ради као асистент у Зоолошком институту (1931-1932). Животни пута га даље води у Сарајево, где је ангажован као кустос Зоолошког одељења Земаљског музеја (од 1932-1938). Тада долази у Београд, где га Министарство просвете поставља за кустоса Зоолошког одељења Музеја српске земље. Музеју је поклонио своје збирке рептила, егзотичних змија и препарираних глава гмизаваца.
Почетком 1941. именован је за ванредног професора Пољопривредно-шумарског факултета у Сарајеву, али ту, због ратних прилика, остаје јако кратко. По повратку у Београд, изабран је за ванредног професора Пољопривредног, да би, 1947. прешао на Природно-математички факултет, где је, 1956. изабран за редовног професора.
Као наставник, због стручности, систематичности и педагошких квалитета, био је омиљен међу студентима.
Оженио се 1938. и са супругом Даницом је имао два сина.
Био је изврсна комбинација систематичног кабинетског радника и неуморног теренског истраживача. Безбројни су километри које је прокрстарио бившом Југославијом, а лично је прикупљао научни материјал и у бројним иностраним земљама. Посебну пажњу посветио је изучавању пећина, планинских језера и усамљених острва на јадранској пучини.
Истраживао је Потпешку пећину у Словенији, Прокошко језеро на планини Враници у Босни, Букумирско језеро у источној Црној Гори, Зминичко језеро на Дурмитору, Капетаново и Манито језеро оспод Стошца, Трновачко језеро на Волујаку, као и јадранска острва Брусник, Камик и Јабуку.
Објавио је 47 стручних и научних радова, 6 књига, 2 брошуре и велики број популарно-научних чланака. Чак 27 стручних и научних радова штампано је у иностраним часописима у Немачкој, Аустрији, Енглеској и Француској.
Објавио је следеће књиге: Дарвин и дарвинизам (1934), Историја развитка животињског света и човека (1941), Основи зоологије (1946), Змије балканског полуострва (заједно са К. Мартином, 1950), Водоземци и гмизавци наше земље (1951), Зоологија са основама еволуционизма (1855), Природа и човек (1957), Зоологија (две књиге, 1965), итд.
За дописног члана САНУ изабран је 1958. Десет година касније, 1968. изабран је за редовног члана САНУ, чиме му је одато признање за дугогодишњи успешан рад.
Био је један од оснивача Друштва за заштиту биља НР Србије, а затим и члан и председник Српског биолошког друштва.
Године 1967. изабран је за заслужног грађанина Шапца.
Погинуо је у авионској несрећи, 20. априла 1968. негде у југозападној Африци, као члан светске научно-истраживачке експедиције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.