Михаило Радовић, рођен је 1759. и веома рано, као дете од 4-6 година, остао без родитеља који су помрли од куге 1763-1765. Преци су му из Црне Горе и приликом сеобе најпре су се задржали код Прибоја а одатле су се населили, крајем 17. или почетком 18. века, у село Равни у ужичком крају.
До Првог српског устанка живео је и селу бавећи се земљорадњом и сточарством. Као вредан, предузимљив и разборит човек стекао је приличан иметак и био је поштован и угледан у свом селу и читавом крају.
Кад је избио устанак 1804. Михаило је био зрео човек, имао је тада 45 година. Био је, несумњиво, један од организатора устанка у Кнежини Рујно. Учесник је, са својом борцима, у свим борбама у току устанка у ужичком крају. Учествовао је са својим људима у заузимању Ужица 1805. Већ тада се истакао као добар јунак "одликујући се храброшћу и памећу", како каже Милан Милићевић. Тада је постао старешина - кнез на Златибору. Истакао се и у борбама 1807. приликом освајања ужичке тврђаве. И у наредним годинама био је ревностан чувар границе на југозападном делу устаничке Србије. Стражарио је на јужним падинама Златибора бранећи овај крај од изненадних турских напада. Нарочито се истакао у јануару 1808. када су Турци на Божић на Таламбасу покушали да изненаде устанике. По дубоком снегу храбри Радовићеви ратници су потукли турске нападаче. На предлог Милоша Обреновића, који је био командант Ужичке нахије, за овај подвиг, њега су Карађорђе и Совјет поставили за војводу златиборског издавши му том приликом и диплому. Такође се истакао и у борбама вођеним против Сулејман-паше Скопљака када је овај 1809. са 3.000 људи ударио на Таламбас где се налазио утврђени шанац.
Ужички крај 1813. није био изложен озбиљнијим нападима Турака. По позиву Карађорђа са својим борцима похитаао је у помоћ храбрим браниоцима на Равњу и Засавици. Тамо, међутим, нису стигли јер су у ваљевском крају сазнали за српски пораз.
Истакао се и у хватању хајдука којих је у то време било у нашем крају. Такође је по Карађорђевим захтевима бринуо о обезбеђењу, хране, огрева, сена за потребе ужичког града.
По слому устанка није побегао преко границе. Остао је у свом крају са својим ратницима кријући се у шумама Златибора.
Када је после Хаџи Проданове буне 1814. почело комашање у Србији и припреме за акцију, Турци су ради сугурности у пролеће 1815. изненада позвали и похапсили виђеније људе држећи их као таоце да у њиховим крајевима неће бити побуне. Међу ухапшенима био је и он. Пошто се Јован Мићић са устаницима приближио Ужицу, Турци су решили да похапшене поубијају. Сазнавжи за турску намеру затвореници су одлучили да побегну, спуштајући се низ зидине ужичког града. Од њих четворице спасли су се само он и Маслаћ. Радовић се одмах придружио устаницима.
Од 1815. до 1819. истиче се као старешина у ужичком крају. У неким документима се помиње као оберкнез ужичке нахије.
Услед болести бубрега 1819. повлачи се од државних, јавних и војних послова и живи у свом селу.
Умро је 1822. у Равнима где је и сахрањен.