Драгослав Рачић, рођен је 24. марта 1905. у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Био је артиљеријски капетан прве класе војске Краљевине Југославије и командант Церско - мајевичке групе корпуса Југословенске војске у Отаџбини током Другог светског рата. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић. Његов отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. уписали на Војну академију у Београду. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљерац. Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани.
Оженио се Верицом, кћерком бана Зетске бановине. Веридба је обављена 18. новембра 1934. у Скопљу. Верица је трагично преминула 1937. после једне сасвим безазлене операције - уклањање полипа на грлу.
Априлски рат 1941. задесио га је у Љубљани, у чину артиљеријског капетана прве класе. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац (што је било једно од занимања његовог прадеде Раче), после слома југословенске војске стигао је у Поцерину. Када је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, ступио је у његову војску. Михаиловић га је овластио да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Лета 1941. прелазио је Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу.
Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца, и он је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је Шабац, 22. септембра. Али партизани, са којима је заједно нападнут Шабац се повукла. Церски одред је успео да савлада Немце утврђене у фабрици Зорка, па чак и да дође до центра града, али је због партизанског повлачења морао да се повуче. Под притиском Немаца, којима је из Срема дошла у помоћ комплетна 342. дивизија, његова јединица се повлачила према Церу.
Немачка офанзива још није била прошла, када су четнике с леђа напале сконцентрисане комунистичке јединице, почев од 2. новембра. Пуковник Михаиловић успео је да пасивизира Немце преговорима у селу Дивци 11. новембра, да би организовао контранапад против комуниста. На челу тог контранапада видимо га са Церским и, за ову прилику, Гружанским одредом. Комунисти су потучени на Јелену, а затим гоњени до испред Чачка. Немачке офанзиве које су уследиле накратко су зауставиле грађански рат. Комунисти су се повукли на запад, у италијанску окупациону зону, а четници су се склонили у планине. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије и усташа, као и партизана. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво.
Другу половину 1942. и прву половину 1943. посветио је јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио Церски корпус. У селу Савковићи подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји, а у селу Горње Кошље зграду основне школе. У зиму 1942/43. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да га заробе, али без успеха.
У лето 1943. био је на челу северног крила у четничкој офанзиви према приморју, у сусрет очекиваном савезничком искрцавању. Ослободио је Бајину Башту и друга мања места са десне обале Дрине, учестовао је у ослобађању Вишеграда 5. октобра, а затим наставио да напада Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао партизански Трећи корпус, а са левог партизанска Пета дивизија. Истовремено, четнике су с леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У таквој ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака.
Одмах после овога, генерал Драгољуб Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од комуниста, који су у међувремену, захваљујући британској помоћи, постали респективна војна сила. Мајор Драгослав Рачић најпре је био на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа 1944. на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса, најелитније и најбројније четничке јединице, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под његовом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник његовог штаба био је капетан Нешко Недић.
Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, тешко је поразила партизанске дивизије које су, под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула комунисти су непрестано гоњени све до Радан планине. Затим се вратио на Копаоник да сачека нову групу комунистичких дивизија, које су, под командом Пеке Дапчевића, долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, током августа борио се против ових партизанских дивизија. Комунисти нису успели да пређу Западну Мораву и стигну до Шумадије, мада су били неупоредиво боље наоружани, а он није успео да их врати преко Копаоника. Првих дана септембра комунисти се ипак повлаче према западу, у сусрет новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна битка одиграла се на Јеловој Гори код Ужица, 8. септембра. Првог дана партизани су се повукли пред јуришом, али већ сутрадан четници су морали да одступе због огромне несразмере снага. Њихова нова противофанзива постала је бесмислена када су, почев од 19. септембра, источну границу Југославије прешле совјетска и бугарска армија.
Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковник, а затим и пуковник Драгослав Рачић је био се повлачио са четницима кроз Босну. Марта 1945. све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Лично је командовао левом колоном.
На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. уништена је и главнина четничких јединица. Од тада, имало се равнати по Дражином наређењу: по тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добра нашега народа... Прешао је Дрину, и у јесен 1945. са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју негдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовић, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра.
Једног новембарског дана око подне у кућу Петка Обрадовића долази Милован Обрадовић, својевремено локални четнички командант, у кога је Рачић највише сумњао. У пословима око куће син Видоје замењује одсутног оца. Послови су свакодневни, тежачки. Милован салеће младу Видојеву супругу да му открије где се скрива Драгослав Рачић са својим пратиоцима. Чувању тајни невична жена, после упорног наваљивања, показује на земуницу у непосредној близини куће. Милован одлази до скровишта и три пута га дозива. Тек на трећи позив се одазвао. Кратко су разговарали. Није познато о чему. Познато је, међутим, колико је тим разговором Рачић био "одушевљен".
Након Миловановог одласка Видоје Обрадовић прилази земуници, носећи ручак за Рачића, Ракића и Велу. Рачић прекорним тоном пита Видоја како је Милован сазнао где се они скривају. Видоје одговара да је његова наивна жена направила непоправљиву грешку. "Онда овај ручак однеси њој" узвартио је Рачић, одбивши последњи ручак. Само десет минута након непријатног разговора између Видоја Обрадовића и њега појављује се партизанска потера, њих тридесетак. Један пушкомитраљез окренули су у правцу врата на земуници. Потера је, подробно обавештена о његовом скровишту. Четири пута партизани га позивају да изађе из скровишта и да се преда, обећавајући да му неће ништа нажао учинити; чак се позивају на то да су и оно Срби и људи. Сваки пут након неуспешног позива отварају ватру на земуницу из које се не чује никакав одговор.
Видоје Обрадовић стоји скамењен и све посматра, Труди се да бар неког препозна међу прогониоцима, али узалуд; ни једног, вели, никад у овом крају није видео. Након четвртог партизанског позива на предају отвара врата на земуницу и истрчава напоље. У једној руци му је пиштољ, а у другој аутомат; истовремено пуца лево и десно. Бива, међутим, одмах погођен од пушкомитраљеза који је још раније постављен пред излазом из земунице, Успео је само да се одвуче десетак метара од места на коме је погођен и срушио се мртав. Док непомично лежи на земљи у њега пуцају са свих страна; киша куршума сручује се на његово мртво тело. Потом настаје пауза, потпуна тишина.
Још нико му не прилази. А онда уз заглушујуће крике, са камом у руци, према мртвом Рачићу потрчао један од прогонилаца. Заривао је свој бодеж у беживотно тело.
После Рачића из земунице изашао је Вела који је, такође, био смрто погођен. У скровишту остаје само рањени Војин Ракић, који кука и запомаже услед страшних болова. Партизанска потера се , наједном, присетила Видоја Обрадовића. Они га терају да се спусти у земуницу и извуче напоље Ракића. Видоје се опире, али га прогоноци " убеђују" вилама по леђима. Прете му да ће га убити уколико не изврши њихову заповест. Износећи Војина из земунице, Видоје стиче утисак да Рачићев последњи пратилац нема у себи више капи крви. Он спушта Ракића на земљу. Прилази неко из потере и хицем у главу прекраћује Ракићеве муке.
Партизанске власти издају наредбу да се тела Ракића и Веле покопају испред куће Павла Арсеновића из села Горње Кошље. Рачићеви земни остаци, међутим, морали су да крену на пут незапамћеног понижења и језивог мрцварења. Мртвог га, у воловској двоколици, одвозе у Љубовију. Био је у црном сукненом оделу и са црном шајкачом на глави. Ноге су му се вукле по излоканом и блатњавом путу. Пете на ногама су скоро потпуно сатругане.
У Љубовији је гомила добола прилику да се иживљава над беживотним телом. Неки су га псовали и пљували, неки ударали; неки су га опоганили. Тело пуковника Рачић бачено је у један врбак, где је лежало неколико дана. Ноћу су га посећивали само гладни пси.